《 34 》 Ukradeno obećanje.

185 6 0
                                    

~Derek POV~
Vraćam se sa zadatka.
A bio je bezveze. Završio sam ga za sat vremena.
Ja: "Evo me."
Džordan: "U oborio si svoj rekord."
Ja: "Sjajno.
Nego... zašto si odložio grupni zadatak?"
Džordan: "Tip koga treba da sredimo danas putuje. Ide u Rusiju. Tamo ne možemo da ga pratimo.
Zato čekamo."
Ja: "Uredu."
Džordan: "Mali."
Ja: "Znam taj ton.
Imaš nešto važno da mi kažeš."
Džordan: "Zamnom."
Otišli smo u drugu prostoriju, da budemo sami.
Ja: "Šta je bilo Džordane?"
Džordan: "Pretražili smo ulicu. Sve što si rekao."
Ja: "Našao si je?"
Pomislio sam "konačno, opet mogu da je pronađem, mogu da održim obeçanje", ali...
Džordan: "Ne."
Ja: "...Uhh, dođavola!" Ne mogu da kontrolišem bes.
Udario sam zid pesnicom, i iz koje je malo zatim potekla krv.
Džordan: "Ali..."
Ja: "Ali? Šta ali?"
Džordan: "Uspeli smo da dođemo do snimaka sigurnosne kamere kafića preko puta one zgrade."
Ja: "I?"
Džordan: "U 1 i 30 ujutru se videlo da je neko izašao i... uzeo tvoju ogrlicu."
Neko ju je uzeo.
Neko je u ovom trenutku drži u rukama, dok ja ovde ludim!
Ja: "Ko?!"
Džordan: "U tome je problem.
Nije se videlo lice osobe.
Jedino što možemo d apredpostavimo jeste da je žensko."
Ja: "Predpostavljaš? Nisi siguran?!"
Džordan: "Nisam mali."
Počeo sam duboko da dišem, da se smirim. Što mi baš nije išlo.
Ja: "Pronađi tu osobu.
Živu, da bih je ja ubio."
Džordan: "Ti? Ti žensko nikada nisi udario."
Ja: "Rekao si da predpostavljaš Džordane.
Ali i ako jeste žensko neće me biti briga.
Ko god da je, uzeo je nešto moje. Nešto što mi znači, nešto što mi mnogo znači, zato... kao što on sada drži moju ogrlicu u rukama i ja ću tog nekog da zadavim sopstvenim."
Rekao sam i izašao.
Idem u ring. Moram da izbacim bes iz sebe, koliko toliko.
...

Izlazim iz ringa i opet se vraćam u auto.
Ja: "...Ubiću te, ko god da si."
Onda mi stigne poruka.
Eva: "Je si li gotov sa poslom?
Tvoja mama se brine gde si.
Molim te, dođi brže kući."

Ja: "Zar ovakav  da idem?" Ali moram.
Mama se brine.
Duboko sam udahnuo i krenuo sam.

Ja: "Evo me."
Mama: "Derek dušo, pa napiši bar jednu poruku."
Ja: "Izvini mama. Neće se ponoviti."
Mama: "Uredu.
Hajde sedi malo s'nama."
Ja: "Ovaj... ne. Idem gore u sobu, da pregledam neka dokumenta."
Mama: "Uredu, ali siđi kasnije na večeru."
Ja: "Hoću, zdravo."
Brzo sam otišao u svoju sobu, stao sam do prozora i razmišljao o osobi koja u svojim rukama drži moje obećanje.
Što me opet natera da pobesnim, ali sam se suzdržao.
Malo zatim neko pokuca na vrata.
Ja: "Da?"
Kažem malo jače, da me osoba sa druge strane vrata čuje.
Eva: "Izvini što te prekidam Derek. Možemo li da popričamo, samo nakratko?"
Ja: "Ne, ne, ne prekidaš me. Uđi, slobodno."
Zašto sam i mislio da ću pored nje proći ne primećen.
Eva: "Izvini, zaista ali... moram nešto da te pitam." Nasmešim se, jer znam šta želi da me pita.
Eva: "Čemu taj smešak?"
Ja: "Onako. Reci?"
Eva: "Da, ovaj... znam da sam dosadna Derek, ali moram da pitam."
Ja: "Nisi dosadna.
Pitaj, slobodno."
Eva: "Šta ti se desilo? Opet si iznerviran? Besan?"
A zar njoj nije dosadno da se stalno brine za mene?
Ni mama me toliko ne ispituje.
Ja: "Nije ništa. Posao.
Uobičajeno."
Eva: "Aha, uredu.
Izvini na smetnji." I odmah je izašla.
Šta joj je? Obično počne da me ispituje.
Nešto joj se desilo. Ali šta?

~Eva POV~
Ušla sam u toalet i pustila vodu.
Pala sma na pod i počela daplačem.

Derek... zašto uvek tako radiš?
Ne želim da to radiš svaki put.
Povređuje me to.
Povređuje me što mi neveruješ.
Možda i ne bi trebalo, ali ne mogu to da kontrolišem.

Prepustila sma se suzama.
Sara: "Eva? Je si li dobro?"
O ne. De baš sada da naiđeš Saro.
Brzo sam ustala i umila se.
Ja: "Da, da jesam. Evo izlazim."
Idalje se videlo da sam plakala, ali nadam se da neće da primeti.
Otključala sam vrata i izašla.
Sara: "Šta je bilo? Šta ti se desilo?"
Ja: "Meni? Ništa šta bi mi bilo?"
Nabacila sam i lažan smešak, međutim ni to nije moglo da prevari Saru.
Sara: "Aha... baš. Polazi." Odvukla me je u njenu sobu.
Sara: "Govori."
Ja: "Ali ja..."
Sara: "I bez izvlačenja."
Duvoko sam udahnula i... rekla sam joj.
Ne znam zašto ali jesam.
Ja: "Derek...."
Sara: "Šta ti je uradio?"
Ja: "Ne ništa samo..."
Sara: "Eva... slobodno mi reci. Nemoj da se ustručavaš."
Ja: "Saro... osećam kao da Derek uopšte nema poverenja u mene.
Zadnjih dana je... nešto nervozan, ljut, a kada ga ja pitam zašto on nađe neki izgovor.
Nikada mi, zapravo i ne kaže zašto se tako oseća.
Povređuje me to Saro."
Sara: "O Eva... nije tako. Vruje mi.
Derek... ne govori ti jer ne želi da se brineš.
Znaš Eva... od kada znam za sebe Derek nikad nije imao devojku.
Veruj mi čak ni u vrtiću.
Nikada."
Ja: "Šta? Zaista?"
Sara: "Zaista.
Mislim, vi ste o tome trebali da razgovarate, ali nema veze.
I Eva, Derek ne voli da se grli, čak ne voli ni da se rukuje sa nekim. Veruj mi čim tebe drži za ruku, i grli znaj da si posebna, i da mu mnogo značiš, i da ima potpuno poverenje u tebe."
Ali... ovo je smao igra.
Ja sada ne znam kako da shvatim ovo što mi Sara govori.
Derek sigurno samo glumi da mu nesmeta da me drži za ruku i grli.
Mada, kada malo bolje razmislim Derek ja smo čak i spavali zajedno, zagrljeni.
Da li... da li je moguće da mu to zaista ne smeta?
Ne... ne mogu da verujem.

~Derek POV~
Izašao sam iz sobe malo zatim Eve.
Otišao sam za njom da vidim je li uredu, pošto se čudno ponašala malopre.
Onda začujem razgovor nje i Sare.
Slušao sam i... izneverovao.
Da li sam je zaista toliko povredio.
Ali zašto? Zbog čega?

A kada su završile razgovor ušao sma unutra. Da ispravim to.
Nešto me je vuklo da uđem unutra.
Eva: "D...Derek."
Počela je da briše suze.
Eva: "Završio si sa poslom?"
Ja: "Žao mi je."
Eva: "M...molim? Znog čega?"
Sara: "Ja ne bih više da vam smetam."
Sara je izašla iz sobe, a mi smo natavili razgovor.
Ja: "Žao mi je. Nisam... nisam znao da te povređune to što tu ne govorim... sve."
Eva: "Slušao si?"
Ja: "Jesam."
Eva: "Derek... ne, netreba da ti bude žao. To je uredu. Jasno je zašto..."
Ja:  "Pusto me da završim."
Pogledala me je tužno, zbunjeno.
Ja: "Sara je upravu.
Eva ja... ne volim da se rukujem, a kamoli grlim sa nekim. I da teško verujem nekome, ali ti... s'tobom je druga priča.
Pored mame, Sare, Liama, i pa... onih ostalih, ja ne verujem drugim ljudima.
Ali ti... tebi verujem. Od samog početka."
Eva: "Derek..."
Ja: "Tebi verujem od samog početka.
Tvoju ruku mogu da držim ceo dan ako treba, i tebe... mogu da grlim u svako dlba dana i noći.
Eva ti si... zaista posebna.
Nikada, u svom životu, nisam sreo nekog kome mogu da verujem bez da ga proveravam, ili nekog koga mogu da stalno grlim.
Meni smeta kada me neko zagrli, ali ne i kada me ti zagrliš.
Eva... ti si meni jako posebna. I ne želim da ikada osetiš da nisi."
Zadnju rečenicu sam izgovorio kada sam joj prišao, i bio sma na par centimetara od nje.
Eva: "Derek... ja... ne znam šta da kažem."
Ja: "Ne moraš ništa da kažeš. Tvoj osmeh mi govori dovoljno.
I... da ti dokažem da je sve što sam rekao istina..."
Zagrlio sma je, i uzvratila je.
Verovali ili ne ovo sve jeste istina.
U ovih mojih 26 godina nisam sreo neku osobu u koju sam od starta mogao imati poverenja. Eva je prva.
Možda će biti i jedina.
A kada se ova igra završi... potrudiću se da, po svaku cenu, ostanemo prijatelji.

M&MDonde viven las historias. Descúbrelo ahora