M&M

《 12 》Volim je.

Nastavili smo šumom sve dok nismo stigli do nekih manjih kuća.
Derek: "Daleko smo, a nemamo auto."
Ja: "Uskoro će da svane."
A ond ase setih mame, koja sad sigurno sedi na krevet i plače jer nezna gde sam. Mad asam isto tako sigurna da je Elena i Tara teše.
Ja: "Možemo li nekako da stignemo kući, što brže. Molim te."
Derek: "Šta je bilo?"
Ja: "Moja mama, ona... nezna gde sam i sigurno se brine. Sigurno plače."
Derek: "A to.
Pa javi joj se na telefon."
Ja: "Pa bih, ali nemam ga. Uzeli su ga."
Derek: "Izvoli." Pružio mi je njegov telefon.
Derek: "Čisto sumnjam da ima dometa ovde ali proveri."
Ja: "Hvala ti."
Odmah uzela telefon, i imalo je dometa. Na svu sreću. Jest ed aje bio slab, ali bolje i to nego ništa.
Istog trena sam pozvala mamu.
Mama: "Halo." Srce mi se slomilo čuvši njen plač.
Ja: "Mama..."
Mama: "Eva? ... Eva!
To si ti! Dobro si! O hvala nebesima!"
Ja: "Da, mama dobro sam. I ne brini brzo se vraćam kući, pa ću sve d ati ispričam."
Mama: "Ali gde si?"
Ja: "Ja sam..." i prekinulo se. Nema signala.
Ja: "Prokletstvo."
Derek: "Nema dometa zar ne?"
Ja: "Pa iamlo je, taman toliko da joj kažem da sam dobro.
Mada kad bolje razmislim strah me da dođem kući. Neznam šta da joj kažem."
Derek: "Kasnije o tome.
Da smislimo prvo kakao da dođemo do kuće." Neko je stao ispred nas.
Xx: "Treba li vam prevoz?"
Ali nisam ni slutila št aće da uradi, nikad ne bih pomislila da bi...
Derek: "O da." Izbacio ga je iz auta!
Derek: "Uskači, i bez pitanja."
Ja: "Ali..."
Derek: "Rekao sma bez pitanja!" Povisio je ton, pa sam morala da uđem.
Ja: "Em... izvini."
Xx: "Zaista?"
Čim smo ušli počeo je da vozi.
Ja: "Zašto si to uradio, zaboga?!"
Malo sam počela d avičem, jer sam malo počela da gubim živce. Nije mi odgovarao.
Ja: "Alo!
Derek!" Ali sam onda zadobila njegovu pažnju.
Derek: "Hoćeš li da prestaneš."
Ja: "Ne!!
Bila sam oteta, neznam zašto, neznam ko me je oteo, i mislila sam da ću tu da ostanem, i ti se niotkud pojaviš i spasiš me! I nije ti bio prvi put! Reci mi ko si ti!"
Derek: "Možeš d akažeš i hvala!!
I rekao sam..."
Ja: "Da ćemo da pričamo! Da znam bila sam tu, i evo sad ti govorim da sad pričamo!"
Derek: "Hoćeš li da..."
Ja: "Prestanem?! Ne neću, ne dok ne dobijem odgovore!"
Derek: "Prestani Eva!!!" Baš se naljutio, ali nisam popuštala.
Ja: "Uredu, prestani!!!
Sada ćeš, bez dranja, da mi odgovoriš na sve. Jasno." Oštro sam ga pogledala jer sam želela te odgovore, jako.
Derek: "Neću."
Ja: "O da hoćeš!"
Naglo je ukočio.
Ja: "Jesi li normalan?!"
Derek: "Prekini." Mrzim... kad se približiš.
Derek: "Neću ništa da ti kažme. Neću ni na šta da ti odgovorim."
Ja: "Ali ja želim."
Derek: "Ali ja ne želim."
Ja: "Zašto?" Uzdahnula sam.
Derek: "Zbog tebe Eva, i svih koje voliš.
Eto to ti je dovoljno.
Veruj mi."
Ja: "Derek ja..."
Derek: "Molim te."
Skrenula sma pogled.
Ja: "Žao mi je. Ne mogu."
Derek: "I meni je žao... ali moraš."
Ja: "Ne, nemogu."
Samo je nastavio da vozi. Nekako razočaran, tužan.
...
Ceo put nismo ništa progovorili.
Onda smo stigli do jednog marketa.
Derek: "Želiš li nešto?"
Ja: "Samo vodu."
Derek: "Zar nisi gladna?"
Ja: "Ne."
Derek: "Dobro onda, odmah se vraćam."
Otišao je.
Ja: "Derek... zašto mi ovo radiš? Zašto mi jendostavno ne kažeš ko si?"
Iznenada vrata auta su se otvorila i neko je ušao na zadje sedište, mislila sma da je Derek ali nije bio. I nisma videla ko je ušao jer mi je odmah stavio maramu na usta i onesvestila sma se.
A dalje crno, opet.
...
Budim se ošamućena.
Ja: "Šta je sad ovo?
Zar opet? Zar sam opet oteta?"
Xx1: "Pogodak." Odmah sam se otreznila.
Oko mene je bilo jedno 10-ak ljudi, neki su stariji, neki malđi.
Xx2: "Znači ti si Eva. Očekivao sam nešto bolje."
Xx3: "Hajde Džordane, devojka je... okej."
Ja: "Da ja sam Eva, a ko ste dođavola vi?
Osim što ste kreteni?"
Nakon one prve otmice, bilo me je manje strah. Bio je prisutan ali u mnogo manjoj količini.
Xx4: "Mala ima dugačak jezik."
Džordan: "Možda mu se to svidelo pa ju je spasao."
Xx2: "Sumnjam nije on takav."
Da li pričaju o Dereku, ilinekom drugom?
Džordan: "Ja mislim da da." Počeli su da se smeju.
Ja: "Ako ste završili možete da mi kažete ko ste, i zašto sam ovde?!"
Xx2: "Devojko, pazi na ton."
Ja: "Zašto bih, dečko?"
Nekako imala sam nade, da će Derek opet doći da me spase. Ne pitajte zašto.
Džordan: "Oho, šta ćeš sad Oli, rešila te."
Oli(Oliver): "Mogu da joj opalim šamarčinu."
Ja: "(coknula sam jezikom) nemaš ni ti... ono što treba. Ti si još veći dečačić od onog ćelavog."
Oli: "Veruj mi ja imam i više nego što mi treba."
Ja: "Ma jok."
Džordan: "Dobro dosta igre. D apređemo na stvar."
Ja: "A šta je to?"
Onda je još neko dolazio prema nama, i zaista toliko sam bila srećna misleći da je to Derek. Ali nije bio.
Međutim bila je to meni poznata osoba.
Džordan: "Ela, drago nam je što si došla."
Ela: "A pa meni nije. Probudio si me."
Htela sam da kažem da mi pomogne, ali mi je prilazeći pokazala d ane kažem ništa. Neznam zašto.
Možda joj je ovo gazda pa ne sme, ili nešto drugo.
A i dok je dolazila sa desne strane sam primetila još tri devojke kone su sedele na pod, ne progovarajući ni reč.
Zašto smo ovde?
Ela: "A ovo je?"
Oli: "Ajde, znaš bolje od nas."
Ela: "Noup, neznam."
Džordan: "Dobro, onda će on da zna."
Ela: "(znam na koga misli, a ako mu kažem da nezna znaće da lažem.) Zaista? Pa zovi ga.
Mislim ko god da je to."
Džordan: "Uredu.
Oli, I vas dvojica(pokazao je na dvoje ooji su stajali do njega) stvaite i one tri an stolicu do nje (pokazao je na mene)."
Oli: "Uredu." Zgrabili su ih za kosu i zavezali su ih za stolice ,koje su donešene, kao i mene.

~Derek POV~
Prilazim kolima, ali opazim da je nema.
Ja: "Dođavola!" Znam da ne bi otišla nikud, onda šta je?
Onda mi stiže poziv.
Nisam ni pogledao ko je bio, smao sam se javio.
Derek: "Halo?!" I dobio ama odgovor od dobro poznate osobe.
Džordna: "Zdravo mali, ajde dovuci se ovamo.
Ovde je nešto što želiš."
Ja: "Ako si je povredio...!"
Džordan: "Smiri se mali.
A vidim i znaš o kome je reč. Lepo." I spustio je slušalicu.
Ja: "Dođavola!!!" Lupio am šakama o auto.
I odmah krenuo istim da je spasim.
Ja: "Ako si je dotako gotov si! Ti ili bilo ko drugi!"
Vozio sam kao lud, do hangara u kome se nalaze.
I brzo sam stigao tamo, iako je bio malo dalje.
Projurio sma pored dvojice koji su stajali ispred.
Ja: "Sklanjaj se, idem do Džordana!"
Čuli su se glasovi iz sobe, na kraju hodnika.
Eva: "Znaš šta Oli? Nosi se!"
Eva... to je ona.
Mada izgleda da nije uplašena, s obzirom na način na koji govori sa njima.
Obično se sve uplaše, i ne usude se da progovore ni reč, ali ne i ona.
Oli: "Jezik za zube!"
Eva: "(isplazila se) Neću!"
Oli: "Prekini ili ćeš loše da završiš!"
Eva: "Jedini loš završetak je biti kao ti Oli, biti govno!"
Niko se ovako nije obraćao Oliveru. Samo ona. I baš ga je iznervirala, kao niko.
Oli: "Ti mala!!"
Krenuo je da joj opali šamar, na šta je skrenula pogled u stranu, ali sam mu zaustavio ruku.
Ja: "Šta misliš da radiš?"
Džordan: "Mali, ipak si stigao."
Ja: "Jesi li dobro?" Pogledao sma je.
Eva: "Jesam." Osmeh joj se vratio.
I bilo mi je drago.
Oli: "Pusti mi ruku!"
Uhvato sam ga za vrat.
Ja: "Zaboravio si ko sam Oli?
Zaboravio si s kim pričaš?" I oborio sam ga na zemlju.
Ja: "Šta će ona ovde Džordane?"
Džordan: "Znaš ti dobro."
Ja: "Ne neznam! Ne bih te pitao da znam!"
Džordan: "Smiri se mali, od besa ne možeš da razmišljaš."
Ja: "Govori."
Džordan: "Uredu, ali... znaš pravilo."
Ja: "Odgovor za odgovor."
Džordan: "Da.
Evo da ću ti prednost i odgovoriti na pitanje.
Ovde je jer zna za nas."
Ja: "Nezna, Džordane ništa joj nisam rekao."
Džordan: "Ne bitno. Videla je šta je videla. Znači zna dovoljno.
A sada ja, zašto si je spasao?"
Ja: "Ona radi u firmi. Morao sam."
Oli: "Haha, mogao si da smisliš nešto bolje." Uhavtio sam ga za majicu, podigao, i opet ga bacio.
Ja: "Jezik za zube, dok ih još imaš, preporučujem ti."
Džordan: "U pravu je, to je bila laž.
A sada, istinu na videlo mali."
Neznam šta da radim. Šta god da ima kžem, i istinu, oni će je ubiti jer im to neće biti dovoljno jak razlog.
Pa sam morao da uradim nešto što sam mislio da nikad više neću morati.
Pogledao sma Džordana pa nju.
Ja: "Volim je."