M&M

《 61 》Priznanje.

~Dva dana kasnije~

~Derek POV~
Došao sam kod Džordana.
Imamo o nečemu jako bitnom da pričamo.
Džordan: "Znači pozvaćeš je?"
Ja: "Da."
Džordan: "Znaš da treba četvere oči da ti budu otvorene."
Ja: "Znam.
Zbog toga sam se i premišljao."
Džordan: "Ali..."
Ja: "Ali imam veći razlog da je pozovem."
Džordan: "Misliš na ono sa ogrlicom, zar ne?"
Džordan je o događaju na havaima saznao one večeri kada me je upozorio da me neko prati. To je bila Kloi.
O detektivu koji me prati.
Mogao sam već tada da ih zaustavim, ali znao sam da imaju moju ogrlicu, zato sam namerno davao informacije o sebi.
Znao sam da Kloi neće izdržati a da ne pokuša da me pridobije na taj način.
Ja: "Da.
Dosta sam čekao. Pitaću je.
Ako odgovor bude ne, onda ništa."
Džordan: "A ako bude da?"
Ja: "Ako bude da, onda... ću da joj priznam i to kako se osećam."
Džordan: "Znači ne bi joj priznao kada to ne bi bila ona."
Zašto mi uvek pogodi živac.
Ja: "Misliš da bih trebao?"
Džordan: "Ne mislim. Znam da bi trebao."
Ja: "O zaista?"
Džordan: "Zaista.
Nemoj da čekaš da se pojavi ona devojka.
Ako Eva nije ona, i ako je nekada sretneš šta ćeš njoj da kažeš?
Ako voliš drugu nema vajde da je čekaš.
Obećao si da ćeš da je pronađeš, i pronađi je. Ali taj susret će biti samo pozdrav, i zbogom."
U pravu je. Sada kada volim Evu, nema smisla da je tražim.
"Nemoj da čekaš mali. Nemoj da pustiš onu koju istinski voliš, i koja te voli."
Ja: "Koja me voli?"
Džordan: "Da. To sam rekao, to mislim i to je tako."
Ume ovaj čovek da da savet, ali nekada je tako iritantan.
Ja: "Tako si siguran?"
Džordan: "Da, takođe mislim da ste toliko različiti da čak ne volite ni isti sok da pijete.
Ali imate jednu zajedničku stvar."
Ja: "A to je?"
Džordan: "Oboje ste ćoravi."
Izašao je.
I kao što rekoh, jako iritantan.

A to za Evu... da me voli... izmami osmeh na lice, ali mi izazove sumnju.
Videćemo šta će da bude.

Uglavnom, izašao sam odatle i zaputio se kući. Imam posla.
Iako firma ne radi, ja idalje radim.

Brzo sam stigao kući, gde me je čekao...
Ja: "Mejson?"
Sara: "Da. Rekao je da morate o nečemu da razgovarate.
Poslala sam ga u tvoju kancelariju."
Ja: "Uredu. Hvala seko."
Sara: "Nema na čemu."
Otišao sam u kancelariju.
Mejson: "Zdravo Derek."
Nije se pojavljivao skoro jednu nedelju, i sada je tek tako došao.
Mora da ima nešto jako bitno da kaže.
A i meni je ovo prilika da saznam zašto je onaj dan u bolnici tako reagovao.
"...Treba da razgovaramo."

~Eva POV~
Ja: "DOSADNOOO!"
Mama: "Zaboga Eva, je si li normalna?"
Ja: "Umirem.
...I pre nego što kažeš uzmi čisti kuću, već jesam. I juče i danas!"
Mama: "...Onda skuvaj ručak umesto mene, eto to."
Ja: "I to sam uradila."
Mama: "Šališ se."
Ja: "Eto su palačinke na stolu."
Mama: "...Ti stvarno umireš.
Ne pamtim kada si zadnji put spremila ručak."
Ja: "Znam. Kažem ti, umirem."
Mama: "Pa izađi malo. Prošetaj.
Ne znam šta da ti kažem."
Pa gde mi je pamet!
Ja: "Ja sam zaboravila da je još nekome dosadno."
Pozvala sam Elenu.
Ja: "Halo? Da li..."
Elena: "Da! Umirem! Dosadno mi je!
Poludeću! Već ludim, zapravo!"
To se zove pravo prijateljstvo. Kada znate kada vam je dosadno.
Ja: "Za 10 minuta budite ovde."
Elena: "Važi."
Ja: "Vidimo se."
Mama: "Baš ste se našle."
Ja: "Da! I juhu, idem napolje!"
Mama: "Prvo idi da se presvučeš."
Ja: "A da."
Zaboravila sam da sam idalje u pidžami.
Ali dobro, brzo sam se presvukla, malo sredila lice, i svoju kosu i izašla.
Jer me je Elena već čekala.
Ja: "Gde je Tara?"
Rekla sam i ušla u auto.
Elena: "Rekla je da će doći malo kasnije."
Ja: "Šta? To obično ti kažeš?"
Pogledala me je... znate kako.
"Ne gledaj me tako."
Elena: "Da to obično ja kažem."
Ja: "Da.
...Nešto se čudno događa sa njom."
Elena: "Znam. Ali ne želi da kaže o čemu je reč."
Ja: "Brine me.
A i nije uredu. Sluša nas kako se žalimo, a ona o svojim problemima ne priča."
Elena: "Slažem se. Osim sa onim da se MI žalimo."
Ja: "Pardon?"
Elena: "Eva, drugarice moja zadnjih dana nam je tema Derek, i tvoji problemi."
Ja: "Dobro, ja se žalim."

~Tara POV~
Ja: "Mama?"
Pronašla sam je u kuhinji.
"Mama, je si li dobro?"
Mama: "Naravno."
...Da nije.
Ja: "Tata nije dolazio kući zar ne?"
Mama: "Ne, nije.
Ali sigurno je imao gde da spava, ne brini."
Nadam se da nije.
Ja: "Zašto se ne odmoriš malo?
Ili odeš u šetnju.
Možda na masažu?
Da se malo opustiš."
Mama: "Znaš šta? Mogla bih."
Ja: "Sjajno. Uzmi auto, ja ću taxijem. Idem da se nađem sa Elenom i Evom.
A ako ti nešto treba pozovi me."
Mama: "Uredu.
...Hvala ti dušo."
Ja: "Nema na čemu mama."
Izašla sam i ostavila je samu.
Uzela sam prvi taxi i zaputila se prema kafiću gde su me njih dve čekale.

Ja: "Zdravo Devojke."
Elena: "Zdravo."
Eva: "Zdravo Tara."
Ja: "Izvinite što kasnim, nisam mogla pre."
Eva: "Uredu je.
Ali šta te je zadržalo?"
Ne želim da im kažem šta se dešava.
Ne želim da ih zamaram svojim problemima, samo će bezveze da se brinu.
Ja: "Ništa bitno.
Nego šta ćemo da naručimo?
Jeste li za picu ili ćevape? Ili burek?"
Zašto uopšte pokušavam. Već znaju da nešto nije kako treba.
Elena: "A šta kažeš na to da prestaneš da se pretvaraš i kažeš u čemu je problem."
Eva: "Slažem se.
Tara, vidimo da nešto nije uredu. Reci nam. Možda možemo da pomognemo?"
Da bar.
Ja: "Hvala, ali nemožete da pomognete.
Tome ne moze niko da pomogne."
Eva: "Ali bar možeš sebi da olakšaš time što ćeš nam reći o čemu se radi."
Ja: "Ne. Znam da to neće da pomogne.
Ali hvala što ste pokušale."
Elena: "Tara, pričaj! Nema smisla da lažeš."
Eva: "Slažem se. Reci nam, molim te."
Ja: "Uh.... uredu.
Već par meseci traju svađe između mojih roditelja.
Svaki dan viču jedno na drugo, optužuju jedno srugo iako ne znaju šta, i da li je istina.
Mama misli da je tata vara... opet."
Eva: "Opet? Misliš..."
Ja: "Jednom je to već uradio.
I rekao je da je to poslednji put, ali sada..."
Elena: "Sada?"
Ja: "Zadnjih nedelja tata dolazi kući jako kasno. Naravno da prvo što mami pada napamet jeste..."
Eva: "To da je vara."
Ja: "Da. Zato su svađe sve češće, buka sve glasnija, a ja mislim da zbog toga sve više i više gubim razum."
Eva: "Tara... zašto nam ranije nisi rekla."
Ja: "...Mislila sam da nema potrebe.
Tome nema pomoći, zato bi se samo bezveze brinule za mene."
Elena: "Bezveze? Tara, ne pričaj gluposti.
Ovo jeste za brigu, utiče na tvoje mantalno stanje. Što je veoma ozbiljno ako mene pitaš."
Eva: "Elena je upravu, Tara.
Takve svađe umeju da poremente osobu, veoma. Znam to. Znam jer sam doživela to.
Pre nego su se razveli, mama i tata su se jako svađali. A mene je to jako izluđivalo. Psihičko stanje mi se jako poremetilo.
I znaš šta mi je pomoglo?"
Elena: "Psiholog. To ti je potrebno, Tara."
Eva: "Upravo. Verujem da bi i tvojoj mami odlazak na terapiju dobro došao.
Možda i da se posavetuje oko toga sa nekim.
Ali ono najbitnije... treba da razgovaraju međusobno. Ali smireno, bez galame, bez svađe.
Trebaju da shvate šta se događa jedno dugom, da saznaju istinu.
I to šta se dešava sa tobom.
Nemoj da se plašiš da im to kažeš Tara. Nikako. To neće nikome pomoći."
Elena: "Potraži pomoć na vreme, Tara."
Ja: "Ja..."
Upravu su. Mučenjem sebe neću ništa popraviti.
"...uradiću tako.
Hvala vam."
Eve i Elena: "Uvek."