M&M

《 35 》 Plan za kraj.

~Eva POV~
Evo nas na večeri.
Emilia: "Sandra, molim te donesi nam još malo salate."
Sandra: "Odmah gospođo."
Konačno smo svi za istim stolom, kako to Sara i Emilia kažu.
Emilia: "Lajla uzmi malo sira. Jako je dobar."
Mama: "Hoću, hvala."
Ja ne znam je li moguće da neko može ovoliko dobro da se slaže nakon jednog dana provedenog zajedno.
Emilia i mama se toliko dobro slažu da kad ne bih znala da nisu, rekla da su sestre.

Tako su svi oni pričali, dok smo ja i Derek ćutali i slušali njih. I onda...
Sara: "Eva?"
Ja: "Da?"
Sara: "Šta planiraš Dereku da pokloniš za rođendan.
Znaš da je to uskoro."
Derek? Rođendan? Molim?
Ja: "Rođendan, da znam... pa..." Pogledala sma ga i pogledom ga molila za pomoć.
Ja ne zmam ni kada je Dereku rođendan, a kamoli šta voli pa da mu nešto poklonim.
Morala sam nešto da odgovorim, biće sumnjivo ako i sekund više ćutim.
Ja: "Imam par stvari na umu. Videću šta će od toga biti."
Sara: "Uredu.
Jedva čekam da to vidim."
Veruj mi i ja.

Večera se završila, i nakon toga sam odvukla Dereka u njegovu sobu.
Moramo da razgovaramo.
Derek: "Šta je bilo?"
Ja: "Derek ti i ja ne bi mogli ni mačku da prevarimo."
Upitno me je pogledao.
Derek: "Molim?"
Ja: "Derek pravi par zna kada je jedno drugom rođendan.
A mi o jedno drugom znamo samo imena.
Derek: "... Upravu si."
Ja: "Kada me je Sara pitala šta ću ti pokloniti za rođendan pogubila sam se.
Ne znam kada ti je rođendan."
Derek: "Pa zapravo ti bi moj i trebala da znaš. Eno ti piše na internetu."
Duboko sam udahnula, pokušavajući da se smirim i da ga ne ubijem.
Ja: "Nemoj da zezaš."
Derek: "Šta?"
Ja: "Sećaš li se da ja nisam imala pojma ko si ti Derek. Sve dok nisam počela da radim u tvojoj firmi."
Derek: "... Da, sada se sećam.
Pa šta da radimo?"
Ja: "Sada ćemo lepo da sednemo i da razgovaramo. Da se bolje upoznamo.
Uredu?"
Derek: "Dobro, dobro. Nemoj da se nerviraš."
Ja: "Da se ne nerviram?! Derek a šta da me je Sara, ili neko od njih pitao kada ti je rođendan, i ja im ne bih mogla odgovoriti. Tada bi sve propalo."
Derek: "Upravu si, nisam o tome razmišljao.
Razgovaraćemo."
Ja: "A kada smo već kod toga... kada i kako ćemo ovo da završimo Derek?"
Derek: "Ne znam.
Moramo nešto da smislimo."
Ja: "Kao na primer?"
Ćutao je par sekundi, a onda... predložio je nešto što nisam mogla ni da predpostavim.
Derek: "Prevari ću te."
Ja: "Šta?!"
Derek: "Eva... ne znam šta drugo.
A ako ja povredim tebe, a ne ti mene, prevarom, Džordan te neće ubiti."
Ne mogu na ovo da pristanem.
Znam da će biti samo gluma ali... opet.
Ja: "Derek..."
Derek: "Nemamo drugog izbora."
Ja: "Derek znam da će biti samo gluma ali... ne mogu da dozvolim da radiš tako nešto zbog mene."
Nasmešio se.
Derek: "Ovo radim za oboje.
Ti ćeš konačno biti slobodna. Moći ćeš da nađeš nekoga koga... zaista voliš Eva.
I meni će zbog tebe biti drago.
Znaću da imaš lep život.
I tako će i meni biti dobro."
Njegove reči nateraju moje oči na suze.
Ja: "Derek, ne želim da to radiš."
Derek: "Ja želim.
Molim te, samo pristani."
Ja: "Derek... možda imaš drugi život koji nije baš... čist. Ali... u ovom Derek ti si čovek koji nikada nije učinio ništa loše.
Ne želim da ukaljaš svoje ime zbog bezazlene igre."
Derek: "Potrudiću se da niko ne sazna."
Ja: "Ali šta ako saznaju?"
Derek: "Biće uredu.
I... ovo nije bezaleno. Eva tvoj je život na kocki. Nije bezazleno, uopšte."
Ne, ne želim ovo.
Ja: "Ne.."
Derek: "Molim te. Učinimo to."
Pogledi su nam se spojili.
Ja: "Nemoj."
Derek: "Eva... molim te.
Učinimo ovo, i nakon ove igre možemo da ostanemo prijatelji.
Ti, tvoja majka i Tobi, ovde će te uvek biti dobro došli.
Idalje ćeš raditi kod mene u firmi.
Biće... kao što je bilo na početku samo još bolje."
Da li će tako da bude? Da li će sve da bude kao što kaže?
Ne znam, ne zna ni on.
To je rizik.
Problem je što... ja volim da rizikujem.
A po onome što znam o Dereku... voli i on.
Zato...
Ja: "Uredu, pristajem."
Derek: "Drago mi je što to čujem."
Ja: "Pa kada ćemo to da uradimo.
Sutra?"
Derek: "Ne, nećemo.
Uzećemo koliko nam vremena treba.
Provodi ćemo vreme zajedno, ali onda ću ja da napravim da izgleda kao da imam nekog sa strane.
I tako ćemo sve manje i manje vremena provoditi zajedno, što će tebe navesti da pomisliš na to.
Tako ćeš jedno veče da me pratiš i nađeš me u jednom hotelu, sa nekom drugom devojkom."
Ja: "A s'kim?"
Derek: "Srediću to. Plati ću neku.
Ne znam, izmisliću nešto."
Ja: "Uredu. Neka bude tako."
Ostatak večeri smo se Derek i ja upoznavali.
Ali posle razgovora o... planu za raskid, me je nešto jako stezalo u grudima.
Ne znam zašto.
Zar ne bih trebala da budem srećna jer ću da budem... slobodna.
Da zaista nađem dečka.
Ali ja nekako... ne mogu da se zamislim s'nekim. Sem sa Derekom.
Derek: "Šta nije uredu?"
Ja: "Ništa samo..."
Ne znam ni da li treba da mu kažme ovo što mislim, ali hoću.
Derek: "Samo?"
Ja: "Derek, na početku svega ovoga, kada si me spasao nisam ovo želela izgledalo je suludo, ali sada... mislim da je ovo zanimljivo iskustvo."
Derek: "Drago mi je zbog toga."
Ja: "I meni je."
Stajali smo tako par trenutaka, onda legli da spavamo.
Ali ja nisam mogla.
A ne znam da li je on spavao.
Ja sam ustala i izašla na terasu.
Posmatrala sam noćno nebo.

~Derek POV~
Ne mogu da spavam.
Hteo sam da odem do Džordana na neki zadatak, ali tada primetim da Eva nije pored mene.
Ja: "Eva? EVA!"
Eva: "Evo me. Šta je bilo?"
Ja: "Pa prepala si me."
Eva: "Šta sam uradila?"
Derek: "U pola noći izašla na terasu!"
Malo se trgla jer sam povisio ton.
Eva: "Izviji, nisam imala namere da te uplašim."
Šta se dešava samnom? Koji mi je?
Šta me tera da se brinem?
Ja: "Ne ti izvini.
Ne bih smeo da vičem. Samo sma se uplašio da ti se nešto nije desilo."
Eva: "Ne, samo nisma mogla d aspavam pa sam izašla malo na vazduh."
Ja: "Idemo zajendo. Ne mogu ni ja da spavam."
Eva: "Derek?"
Ja: "Da?"
Eva: "Jesi li za noćnu vožnju?"
Ja: "Molim?"

Par minuta kasnije našli smo se u autu.
Ja: "Dobro. Hoće li mi gospođica sad areći gde idemo?"
Eva: "Videćeš.
Hoću... nešto da ti kažem.
Kada već završavamo sa igrom, žalim da ti kažem jednu moju tajnu.
Ako tako može da se nazove."
Ja: "Uredu. A da mi kažeš gde treba da idemo?"
Eva: "Ona ulica, kod moje kuće.
Gde sam te prvi put uhvatila sa onim ljudima."
Ja: "Znam. Ali šta da mi tamo pokažeš?"
Eva: "Videćeš rekoh."
Ja: "Dobro."

I evo nas u ulici.
Ja: "I? Šta želiš da mi kažeš?"
Upitam zatvarajući vrata auta.
Eva: "Želim da ti ispričam jednu priču.
Moju priču, koja se desila ovde."
Ovde...
Ja: "Slušam."
Eva: "Jedne večeri... kada sam se vraćala iz izlaska, krenula sam kući.
Idući putem okrenem se i ugledam nekoga ko ide prema meni. Uplašila sam se, potrčala napred... tada sam udarila u nekog čoveka.
Znaš... on mi je pomogao.
Zagrlio me je a čovek iza mene je otišao.
Ne znam zašto sam zatražila pomoć od stranca, kome čak nisam videla ni lice.
Nisma znala ko je, kako izgleda, ali... verovala sam mu."
Nemoguće. Eva... ti si devojka kojoj sam te večeri pomogao.
Ja: "Eva..."
Eva: "Glupo, zar ne."
Ja: "...Meni tada nije bilo, a nije ni sada."
Zasutavila se na tren, a zatim me zbunjeno pogledala.
Eva: "Molim?"