M&M

《 4 》Prvi radni dan.

Čujem alarm i odmah ustajem.
Danas je moj prvi radni dan i zato sam ustala u 8, a posao mi počinje u 10.
Želim da se dobro pokažem.
Ja: "Dobro, da vidimo šta ću da obučem."
Premišljala sam se jedno 5 minuta, i ništa.
Ja: "Ovo ne ide." Tako da sam pozvala Elenu i Taru da mi pomognu.
Srećom pa su bile budne.
*Poziv*
Elena: "Reci Eva. S'čime, sada, tvoje prijateljice mogu da ti pomognu?"
Tara: "Slušamo."
Ja: "Nemam pojma šta da obučem?"
Elena: "Pa šta oćeš."
Ja: "Ha ha ha. Molim te Elena zaista mi treba pomoć."
Elena: "Pa šta si obukla na prvi radni dan na starom poslu?"
Ja: "Pa bilo bi dobro kad bih se sećala."
Elena: "Aham, lepo."
Ja: "Da je 'lepo' ne bih te zvala sa mi pomogneš."
Elena: "Ma nemoj?"
Ja: "Ma moj."
Tara: "Nemojte molim vas. Jutro je i još nisam završila sa kafom pa zato vam je bolje da me ne nervirate." Tara nije jutarnja osoba, ne dok ne popine svoju jutarnju kafu.
Mrzi da čuje ikakvu galamu pre te njene kafe. I pošto znamo kakva je bez nje, Elena i ja smo je poslušale i smirile se.
Tara: "Uključi kameru, da vidimo šta imaš."
Ja: "Kao da ne znate."
Tara: "Pa mislim... znamo, ali opet uključi kameru."
Ja: "Ok, ok." Uključila sam kameru.
Tara: "Da vidimo."
Elena: "Pa najlakše ti je sa košuljom."
Tara: "Bravo Elena. To ćemo." Nakon jedno 15 minuta premišljanja dobile smo kombinaciju.
Tara: "Uzmi onu belu, što je treća po redu. I one roze pantalone."
Ja: "Ova?"
Tara: "Mhm. Da i te pantalone."
Ja: "Mnogo vam hvala spasile ste me."
Elena: "Čemu služe prijatelji.
Nego, budi spremna na vreme. Pokupi ćemo te."
Ja: "Važi, hoću. Vidimo se." Prekinula sam.

Obukla sam se, i samo pustila kosu. Mrzelo me da išta eksperimentišem sa njom. Ali šta joj fali.
Uglavnom, sredila sam se i sišla na doručak.
Ja: "Dobro jutro."
Mama: "Dobro jutro. Vidim da si vesela. Danas ti je prvi dan na novom poslu?"
Ja: "Mhm... Šta ima da se jede?"
Mama: "Palačinke."
Ja: "Uhu... pa ovaj dan je sve bolji i bolji."
Mama: "Izvoli."
Ja: "Hvala." Vreme mi je proletelo u razgovoru sa mamom i uživanju u njenim preukusnim palačinkama, tako da je vreme došlo za polazak.
Elena i Tara su me čekale ispred.
Ja: "Idem." Uzela sam crnu torbicu i krenula.
Mama: "I srećno."
Ja: "Hvala!" Ušla sam u auto.
Elena: "Spremna?"
Ja: "Jesam." Krenule smo prema firmi.
Tara: "Jesi nervozna?"
Ja: "Jesam."
Tara: "Ne brini bićeš sjajna."
Ja: "Nadam se."
Stigli smo, na vreme.
Elena: "Hajde." Izašle smo iz auta i ušle u firmu.
Tara i Elena su me, pozdravljajući ostale, i upoznale sa njima.
Elena: "Nije loše ovde, videćeš."
Baš kad smo sele na svoja mesta, da počnemo sa radom, začula se galama iz šefove kancelarije.
Derek: "Nema više izgovora, Ana. Otpuštena si."
Ana: "Molim vas, gospodine..."
Derek: "Nema rasprave."
Ana je izašla iz njegove kancelarije pognute glave.
Otrčale smo do nje.
Elena: "Ana? Šta je bilo?"
Ana: "Ništa, otpustio me."
Tara: "Žao nam je."
Ana: "Ma uredu je, naći ću drugi. Ovde mi se svakako nije baš svidelo."
Skupila je svoje stvari i otišla.
Derek: "Treba mi novi asistent. Ali gde da ga nađem?"
I šef je izašao iz kancelarije.
Gledao je po prostoriji.
Derek: "Ne ti... ne... pa ni ti."
Pogled je zaustavio na meni, i odmerio me.
Derek: "Ti."
Ja: "Da, gospodine."
Derek: "Ti si moja nova asistentica."
Malo sma se šokirala.
Ja: "Ja?"
Derek: "Da ti. E...va, beše?"
Ja: "D...da."
Derek: "Pođi za mnom."
Pogledala sam Elenu i Taru a onda sam krenula za njim, zbunjena, iznenađena, a malo i uplašena. Ne pitajte zašto.
Ja: "Izvinite, a..."
Derek: "Ne brini sve ću da to objasnim."
Ja: "Ma nemoj." Rekla sam to vise za sebe, da ne čuje.
Derek: "Mislim, umratko, moja si asistentica."
Ja: "Ma nemoj." E ovoga puta je čuo. Ups.
Slučajno, valjda.
"Izvinite." Dobro je, nasmejao se.
Derek: "Uredu je.
Uzmi." Dao mi je fasciklu.
"Tu ti je plan u naredna 2 dana."
Ja: "Uredu, shvatam."
Derek: "Dolazis sat ranije na posao, kafu mi donosis u 11 i 15.
Shvatila?"
Ja: "Sve."
Derek: "Odlično." Onda je počeo da zuri u mene.
Ja: "Treba još nešto da znam?"
Derek: "Sat. Pogledaj na sat."
Pogledala sam i bilo j 10 i 48.
Ja: "Mhm, i?"
Derek: "I klliko je sati?"
Ja: "10 i 48.
Aaa vreme vam je za kafu, da."
Derek: "Da."
Ja: "Idem po kafu onda."
Klimnuo je glavom, a ja sam se, idući po tu kafu, mislila da li zaista želim da budem njegov asistent. Zato što se prema Ani nije baš dobro ophodio.
Elena: "Eva. Eva! Uggr okreni se glupačo."
Zanela sam se i nisam primetila Elenu oja me zove.
Ja: "Šta?"
Elena: "Šta se desilo?!"
Ja: "Da sad ću da vam ispričam. Mislim kasnije, naš dragi šef traži kafu."
Elena: "Ma hajde."
Ja: "Elena, kasnije rekoh. U 11 kafa treba da mu bude na stolu."
Elena: "Uh uredu, kako god. I požuri imas 4 minuta."
Ja baš htela da sipam kafu kad ono, setih se da ga nisam pitala kakvu kafu pije. Genije nema šta.
Brzo sam opet ušla u njegovu kancelariju.
Ja: "Zdravo. Opet."
Derek: "Zdravo Eva. Opet.
Vidim nemaš kafu u rukama a evo ga jedanaest."
Ja: "Da, znam. Vidite ja bih sad donela kafu, nego nisam znala kakvu pijete, pa sam se vratila."
Derek: "Aha, da. Izvini, pijem bez šećera."
Ja: "Uredu, odmah stiže." Požurila sam i donela mu kafu.
Ja: "Izvolite. Kafa, bez šećera."
Derek: "Hvala."
Ja: "Idem ja onda."
Derek: "I Eva..." šta još.
"Molim?"
"Tvoja kancelarija je tu." Pokazao je na prostoriju preko puta njega, i ovde je sve od stakla, zidovi, vrata, tako da ću da ga gledam po ceo dan, i to je divno.
Ja: "Divno.
Idem ja po stvari."
Derek: "Mhm."
Krenula sam po torbu, gde su me one dve naravno zaustavile da im sve ispričam, i jesam. I onda su se razočarale, ko zna kakvu su priču one imale u glavi.
Ja: "Eto idem ja."
Elena i Tara: "Kuda?"
Ja: "Pa na svoke novo radno mesto.
Kancelarija mi je preko puta šefove."
Elena: "Hahaha, zaista. Pa to je divno."
Ja: "Mhm, baš smešno."
Otišla sam... na svoje radno mesto.
Ja: "Evo mene... opet." Videla sam ga na svom radnom stolu, jako ljutog.
Derek: "Zadržala si se."
O ne. Mirišem nevolju, po mene.
Ja: "Ja... nisam..."
Derek: "Nebitno. Idi za sto "
Ja: "Da. Izvinite, izgubila sam pojam o vremenu." Pošto se malo zamislio mislila sam da će da me kazni, ili šta već.
Derek: "Nema veze. Samo... idi."
Da li me on to mrzi.
Kako je samo to hladno rekao.
Ja: "Da, naravno."
I tako nastavila sma da radim, koliko sam mogla. Razmišljala o Dereku, i to da li je zaista bio toliko ljut zbog mene.
Sa tim razmišljanjem sam i krenula kući, u 18, bar sam trebala.
Ja: "Ovaj do..."
Derek: "Eva? Možeš li da ostaneš. Treba mi pomoć."
Ja: "D...da, naravno." Malo mi je laknulo.
Derek: "Možeš li da prebaciš ovo u kompjuter."
Ja: "Da."
Radili smo do uvece, no svo to vreme bio nekako čudan. U nekim trenutcima je bio odsutan, a u drugim bi gledao ili kroz prozor ili u mene. Zaista neznam šta mu je.
Derek: "Uredu to je to. Hvala na pomoći Eva."
Ja: "Naravno gospodine." Pogledala sma na telefon i bilo je 21 sati.
"Osam je sati. Baš prolazi vreme radeći."
Derek: "Hajde, odbaci ću te kući."
Ja: "Ovaj... ne, nije potrebno."
Derek: "Da, jeste. Zbog mene si ostala do kasno."
Ja: "Dobro, hvala vam." I onda smo krenuli kući.