M&M

《 36 》 Zoi i Derek.

~Derek POV~
Eva: "Kako to misliš t...ebi....
Nemoguće. To si bio ti? Zar ne?"
Ona... smeje se. Zaista joj je drago jer sam to bio ja?
Ja: "Jesam. Ali idalje ne mogu da verujem da si ti... devojka kojoj sam tada pomogao."
Eva: "Ne mogu ni ja da verujem Derek.
Ali toliko mi je drago, prvo što sma uopšte saznala ko je bio taj čovek, a drugo... mnogo mi je drago što si baš ti taj čovek."
Ja: "Znaš... glupo je što..."
Eva: "Nismo ovo ranije shvatili."
Ja: "Da."
Gledali smo se par trenutaka, dok Eva nije progovorila.
Eva: "Dugo sam htela da te nađem Derek.
A sve vreme si mi bio ispred nosa. Smešno je to.
Mislim... kada sam došla u firmu na razgovor za posao, videla sam da imaš bradu, nosio si odelo, parfem mi je bio poznat ali.... nisam se usudila da te pitam."
Nije se usudila, baš kao što neću ni ja.
Ja: "Zašto?"
Eva: "Pa plašila sam se da to ne budeš ti."
Ja: "Plašila?"
Eva: "Da sada se nisam bojala.
Pomislila sam "kraj je blizu, zašto da ne okušam svoju sreću?", i evo nas."
Voleo bih da i ja mogu da samo pitam.
Ali ne mogu.
Ali sada znam da mogu da joj ispričam o... Zoi.
Priča za koju niko zaista ne zna kako se odigrala.
Ja: "Drago mi je što si tako pomislila.
Eva?"
Eva: "Da?"
Ja: "Želim da ti ispričam priču."
Eva: "Priču?" Imala je smešak na licu, sve dok nisam rekao o kakvoj se priči zapravo radi.
Ja: "Ispričaću ti priču o Zoi i meni."
Eva: "Molim? Derek da li... si siguran da želiš da mi ispričaš."
Ja: "Do sada nisam bio, ali sada jesam."
Eva: "Derek... ako ne želiš, nemoj.
Ne moram da je znam."
Ja: "Ne moraš ali... ja želim da je znaš."
Na trena je spustila pogled a onda ga opet vratila na mene.
Eva: "Uredu. Slušam."
Naslonili smo se na auto, te sam počeo sa pričom.
Ja: "Priča o Zoi je počela onog dana kada smo začeli partnerstvo sa firmom u kojoj je ona radila.
Kada sam je prvi put video pomislio sam da li ono anđeo, toliko me je očarala.
Tada sam se... prvi put zaljubio."
Eva: "Zaista? Zoi... je bila tvoja prva ljubav."
Ja: "Da. Ljubav, prva ljubav na prvi pogled."
Ja sam se nasmejao od muke, dok je ona na licu imala tužan smešak.
Eva: "To je... lepo."
Ja: "Bilo je."
Eva: "Šta se dalje desilo?"
Ja: "Dalje..."
Eva: "Derek, vidim da ti je teško. Ne moraš da mi ispričaš."
Ja: "Ne, moram. Želim."
Eva: "Uredu. Onda nastavi."
Ja: "Viđali smo se skoro svaki dan.
Pozivao sam je na sastanke, pod izgovorom da je u vezi posla.
Nikad anije bilo u vezi posla, ne meni."
Eva: "A njoj?"
Ja: "Njoj jeste bilo. Nažalost.
Viđali smo se, i samnom se smejala, što me je nateralo da pomislim da i ona oseća isto."
Eva: "I onda?"
Ja: "Onda... prolazilo je vreme, nešto manje od mesec dana. Onda sam odlučio da joj priznam."
Eva: "Jesi li?"
Ja: "Hteo sam.
Otišao sam u firmu, mieleći da će biti tu."
Eva: "Nije bila?"
Ja: "Nije.
Ušavši u kancelariju primio sam poziv, od Džordana."
Eva: "Džordan? To je onaj stariji čovek, za koga radiš."
Ja: "Da.
Rekao mi je da ima nešto moje.
Otišao sam do njega, i tamo sma je zatekao.
Video joj se strah u očima, bila je sva uplakana. U tom trenu, kada sma je takvu video poželo sam da me nema.
Da se nikada nismo sreli i da nikad nije došla tu."
Eva: "Šta... šta su onda uradili?"
Ja: "Molio sma ih da je ne ubiju, da je puste. Nisu hteli.
Onda... sam uradio isto što i s'tobom.
Rekao sam da je volim."
Eva: "Ali... tada si govorio istinu."
Ja: "Jesam.
I mislio sam da će, ako to kažem, d aje puste. Ali ne."
Eva: "Molim? Kako to misliš?"
Ja: "Ubedio sam ih da je puste, i kada smo izašli odatle, rekao sam joj... da je to istina."
Eva: "A šta je ona uradila?"
Ja: "Prvo se zahvalila, ali onda mi je rekla da ona ne oseća isto prema meni, i da već... ima nekog koga voli.
Prihvatio sam činjenicu da me ona nikada neće voleti i rekao sam joj da može da ide. Da će sve biti ueedu."
Eva: "Derek... tako mi je žao." Rekla je kroz jecaj.
Ja: "Ne treba da ti bude."
Eva: "Da li... je tu bio kraj."
Ja: "Nažalost, ne."
Eva: "Šta još?"
Ja: "Sutradan sam primio poruku od Džordana.
Rekao mi je da sam izveo dobru predstavu pred njima, ali saznali su istinu.
Ubili su je."
Eva: "Ali kako su mogli? Zašto?"
Rekla je, sada već plačući.
Ja: "Oni nisu znali da je to bila istina.
To da je volim.
Zato su je ubili, jer je znala šta radimo."
Eva: "Ali... zar nisi bio ljut na njih zbog toga? Zašto nisi napustio sve to?"
Ja: "Bio sam ljut, ali... nisam otišao jer... iskreno ne znam zašto.
Verujem da je na tu odluku uticala ona priča o mom ocu."
Eva: "... Shvatam."
Ja: "Od tada sam obećao sebi, da ako se desi nešto slično sa Zoi, da neću napraviti istu grešku.
Zato se sada pretvaram sa tobom."
Eva: "Hvala ti. Mnogo zbog svega što radiš."
Ja: "Nema na čemu.
Drago mi je što bar nekom mogu sa pomognem."
Posle toga smo se vratili kući i nastavili da spavamo, pred zoru.

~Kloi POV~
Ja: "Derek, Derek, Derek....
Tako si savršen. I nekom takvom treba ista osoba kao i on. Savršena.
U čiju kategoriju ona... Eva ne spada, dok ja, s'druge strane, spadam."
Ustajem sa svog kreveta, uzimam telefon i zovem nekog ko će mi pomoći da Derek postane mojm.
Ja: "Halo. Detektiv Rolins?"
D. Rolins: "Ja sam. A vi ste?"
Ja: "Ja sam Kloi, i moje ime će vam biti dovoljno.
A sada da pređemo na stvar."
D. Rolins: "Slušam."
Ja: "Cena nije bitna, platiću vam koliko god treba. A vi će te za mene da pratite Dereka Hejla."
D. Rolins: "Derek Hejl? On je jako tajanstven čovek."
Ja: "Da, zato mi vi i trebate.
Da njegove tajne iznesete na videlo."
D. Rolins: "To neće biti lako."
Ja: "Znam, zato i želim da unajmim vas.
Vi ste jedan od najboljih zar ne?"
D. Rolins: "Jesam."
Ja: "Onda verujem da neće biti problema."
D. Rolins: "Neće.
Sad ami recite... koju od tajni Dereka Hejla želite da otkrijete?"
Ja: "Ovako, saznala sam da je Derek Hejl jednom bio na Havajim, međutim šta je tamo radio nisam saznala, i to me nešto ne interesuje.
Ali znam da od tada ima jednu ogrlicu, želim da znam gde ju je našao. Ili možda mu joj je neko dao.
Sve u vezi toga."
D. Rolins: "Sutra krećem."
Ja: "Odlično."
Prekinula sam.
Ja: "Derek... uskoro češ da budeš moj."