M&M

《 38 》Kraj igre.

~Eva POV~
Sedim na stolici, plačem, igram se prstima dok čekam da vidim da li će Derek biti dobro. Ne znam ni koliko je vremena prošlo. Sat, dva, možda i pet. Možda i mnogo više.
Nisu hteli da ga odvedemo u bolnicu.
Rekli su da će doktor koji radi smao za njih sve rešiti. Bobi, tako se valjda zove.
Oli: "Evo." Pružio mi je čašu vode.
Ja: "H...hvala." Mucam. Mnogo me je strah da Dereku nešto ne bude.
Ne znam ni zašto me do sada nisu ubili.
Nije bitno sigurno hoće.
Ali nije me briga. Ako Derek bude dobro neka me ubiju.

Vrata preko puta mene su se otvorila.
Odmah sam ustala kada sam videla tog doktora kako izlazi.
I Džordan i Oliver, ako nisam pogrešila, su takođe pritrčali.
Ja: Je li Derek dobro?"
Bobi: "Uspeo sam da izvadim metak i zaustavim krvarenje.
No, sada je sve na njemu.
Čekaćemo da se probudi."
Čuvši ovo malo mi je laknulo.
Ja: "Možemo li da ga vidimo?"
Bobi: "Pa možete ali idalje je u nesvesti zato..." Nisam čekala da završi rečenicu odmah sam ušla u sobu.
Derek je ležao na krevetu. U nesvesti, kao što mi je rečeno.
Ja: "Derek...." Sela sam pored njega. "Dobro si. Hvala Bogu dobro si."
Govorila sam idalje lijući suze.
Ja: "Probudi se. Molim te.
Znaš da idalje treba da dobiješ onaj udarac."
Bobi: "Mislim da je dosta, treb da ga pustimo na miru."
Okrenula sam se čuvši glas.
Ja: "Uredu."
Izašla sam iz sobe.
Vratila sam se na stolicu, zatim sam uzela telefon.
Videvši da imam propuštene pozive od mame pozovem je.
Ja: "Halo, mama?"
Mama: "Eva, dušo pa gde si?"
Ja: "Mama, sa Derekom sam.
Morali smo o nečemu da razgovaramo."
Mama: "Uredu. Mogla si i pre to d ami javiš."
Ja: "Znam, žao mi je."
Mama: "Eva?"
Ja: "Da?"
Mama: "Je si li dobro? Zvučiš mi malo čudno."
Moram da je ubedim da sam dobro.
Ja: "Da, naravno da jesam mama, zašto ne bih bila.
Doći ću kući čim budem mogla."
Ako i odem kući. Ne znam ni da li ću izaći odavde.
Mama: "Uredu. Vidimo se."
Ja: "....Mama?"
Mama: "Da?"
Ja: "Volim te, znaš to?"
Mama: "Znam dušo, volim i ja tebe... ali što mi to sada govoriš?"
Ja: "Onako, mislila sam da trebam.
Poželi Tobiju laku noć, i poljubi ga za mene."
Mama: "Uredu... hoću."
Prekinula sam.
Ako ne izađem odavde... da se oprostim, dok mogu.

Prošlo je neko vreme a Derek se idalje nije probudio.
Htela sam da opet odem u sobu, ali...
Oli: "Ne."
Ja: "Ali zašto? Želim da ga vidim."
Oli: "Ne, neka se odmara."
Vidim da neće da popusti pa sam se vratila na svoje mesto.
Derek je rekao da ovi ljudi imaju srca, nešto mi govori da i nije baš tako.

Džordan je krenuo prema vratima te sobe.
Ja: "Ali zašto ga onda ja ne mogu videti?
Vi ulazite i izlazite, a ja ne mogu,zbog čega?"
Oli: "Smiri se. Videćeš ga kasnije."
Ja: "Kada kasnije? Govorite mi to zsdnjih sat vremena."
Oli: "Smiri se ili..."
Džordan: "Ne diraj je Oli." Onda se obratio meni. "Možeš da uđeš nakon što ja izađem."
Ovo me je jako obradovalo.
Ja: "Hvala."

~Džordan POV~
Ne znam šta da mislim o toj devojci.
Ali jedno znam...
Ja: "Nije to bila samo igra mali."
Vidim to i kod njega i kod nje.
Ima tu još nečega sem igre.
Ne znam šta, zapravo, ne znam koliko više ali ima.
Ja: "Hajde probudi se.
Ako se probudiš neću da je ubijem."
Posle te rečenice osetim da je pomerio ruku, a zatim i progovorio.
Ja: "Mali.."
Derek: "E...va."
Nije samo igra.
Odmah sam usta i pozvao Evu unutra.

~Eva POV~
Odmah sam ušla unutra i sela pored Dereka.
Ja: "Derek, dobro si zsr ne?
Moraš da budeš.
Hajde... probudi se, molim te."
Položila sam svoju ruku na njegovu.
Ja: "Probudi se, pa da ti onda opalim šamar zbog toga što si idkočio ispred mene."
Derek: "E...va."
Progovorio je.
Ja: "Derek, tu sam... tu sam, hajde otvori oči."
Derek: "E..."
Ja: "Probudi se već jednom." Spustila sam glavu i počela da plačem.
Derek: "Zašto..." Najzad. "...plačeš?"
Ja: "Derek! Budan si!
Konačno."
Derek: "Naravno... da jesam."
Ja: "Hvala Bogu, dobro si."
Derek: "Morao sam... da se probudim.
Idalje treba da dobijem onaj... udarac."
Ja: "Hoćeš, veruj mi."
Derek: "Jedva čekam."
Ubrzo su ušli Džordan, Oli i Bobi.
Džordan: "Mali..."
Derek: "Znam."
Džordan: "A je l' znaš da i od mene ima da dobiješ jedan udarac."
Zar su slušali.
Derek: "Mm... sjajno.
Ima li još neko?"
Bobi: "Koliko god hoćeš."
Derek: "Bobi? Ne mogu da verujem."
Bobi: "Pa trebao bi jer sam ti ja izvadio onaj metak."
Derek: "Hvala.
Samo te nije dugo bilo."
Bobi: "Nije, ali eto morao se naći neko pametan poput tebe pa da iskoči pred pištolj."
Derek: "Hvala na komplimentu."
Bobi: "Nemoguć si je l' znaš to?"
Derek: "Sada znam." Krenuo je da ustaje.
Ja: "Derek stani. Treba da se odmaraš."
Derek: "Ma ne brini dobro sam.
Nije prvi metaj koji me je pogodio a neće biti ni zadnji."
Ja: "Dobro, daj bar da ti pomognem." Pomogla sam mu da ustane, a onda se pozdravio sa Bobijem.
Bobi: "Dobro je što si živ."
Derek: "Zahvaljujući tebi jesam."
Bobi: "I nema više iskakanja pred metak uredu?"
Zamislio se, te pogledao u Džordana.
Derek: "Za to ćemo da vidimo."
Da li... milsi na mene?
Džordan: "Neće."

~Derek POV~
Zbunjeno sam ga pogledao.
Džordan: "Treba da razgovaramo."
Klimnuo sam glavom.

Zamolili smo ostale, i izašli su.
I takođe sam zapretio da ne diraju Evu.
Ja: "Džordane..."
Džordan: "Ne brini. Neću da je ubijem."
Ja: "Zaista?"
Džordan: "Da.
Slobodna je. Može da ide."
Laknulo mi je.
Džordan: "Ali..."
Zašto sam i mislio da će tek tako da je pusti.
Džordan: "Ako ikom išta kaže... gotova je."
Ja: "Uredu."
To je dovoljno.
Znam da Eva neće ništa reći, pa... barem mislim tako.
Ja: "Pozovi je unutra."
Vreme je da se kaže zbogom.
Eva: "Derek."
Ja: "Eva."
Eva: " Je li... vreme da se pozdravimo?"
Ja: "Mislim da jeste."
Dalje nismo govorili. Samo smo pružili jedno drugom duži i iskren zagrljaj.
Eva: "Zbogom Derek Hejl."
Ja: "Zbogom Eva Allerton."

~Eva POV~
Zadnje što smo isgovorili.
Nakon toga me je Džordan odvezao kući.

Vozeći se tako primetim da me dosta gleda. Ne znam šta mu je.
Ja: "Nešto nije uredu?"
Džordan: "... Pokušavam da shvatim."
Ja: "A šta to?"
Džordan: "Pokušavam da shvatim da li je sve zaista bilo samo igra."
Šta? A šta bi bilo?
Ja: "Šta bi drugo bilo?"
Džordan: "Vidi devojčice..."
Ja: "Eva."
Džordan: "Dobro. Vidi Eva, znam da znaš da Derek nije osoba koja baš veruje svakom."
Ja: "Da."
Džordan: "E, ali tebi je verovao.
I takođe znam da znaš..."
Ja: "Postoji li nešto što ne znaš da znam?"
Džordan: "Ne prekidaj me.
Znam da znaš da Derek nije osoba koja voli da se... grli, da se tako izrazim."
Ja: "Znam. Ne voli ni da se rukuje ni sa kim, a kamoli grli."
Džordan: "Baš tako.
A vidiš tebe je čak poljubio u obraz."
ŠTA! Zar su i to gledali?!
Džordan: "Još je i dozvolio da ti njega poljubiš u obraz.
Video sam da si jednom i zamalo promašila."
Ja ne znam je l' imam temperaturu, pošto osečam da mi obrazi žare, ili imam groznicu.
Ja: "A da pređemo na stvar?!"
Džordan: "Pa već jesam. Ovo je sve ta stvar.
Uz sve to spavali ste u istom krevetu zagrljeni."
Sad ne znam je l' bi plakala ili bi se smejla od muke.
Ja: Imaš li još nešto da mi kažeš što, uzgred, već znam?!"
Džordan: "Slušaj... možda ti tako ne izgleda ali Derek... za njega znam da to sve nije bila samo igra."
Ja: "Kako... kako to misliš?"
Džordan: "Dereka poznajem dovoljno dugo da znam da ni zbog kakve igre ne bi nekome dozvolio toliko... toga."
Šta? O čemu priča? N... ne moguće.
Ja: "Ne Derek..."
Džordan: "Veruj u ovo što ti govorim.
A sada ti."
Ja: "Š...šta ja?"
Džordan: "Znam da si sušta suprotnos Dereku.
Možeš i da grliš nekog, i da se rukuješ, što Derek ne može.
Ali... i kod tebe, kao i kod Dereka, vidim da je bilo više od igre.
Dok kod Dereka ne mogu tačno, i sigurno, da procenim i kažem šta je, kod tebe mogu."
Zašto ne želim da završi svoj gpvor?
Ja: "Mogu li sada da izađem?!"
Džordan: "Ti si zaljubljena u njega."