M&M

《 79 》Metak.

~Derek POV~
Ja: "Izlazi."
Elena: "Znam da si i ti umešan u sve ovo, i iako me nisi spasao iz čiste dobrote ipak ti hvala.
Ali samo da znaš da ću sve da kažem Evi, neću da dozvolim da..."
Ja: "Eva već sve zna, ne muči se.
I ne treba mi tvoja zahvalnost, samo se držite podalje."
Elena: "Lažeš."
Ja: "Izlazi imam posla."
Rekao sam te produžio do bunkera kada je izašla.
Želim da razgovaram sa Džordanom o svemu ovome.
Sve je nekako iznenada. Kao da nije stvarno.

~Elena POV~
Ušla sam u kuću gde su me dočekali roditelji.
Ja: "Mama, tata!"
Čvrsto su me zagrlili.
Mama: "Elena, tako sam se brinula."
Tata: "Jesi li dobro, nije te povredio?"
Ja: "Dobro sam."
Nema šanse. Eva nebi samo ćutela o ovome poznajem je.
Da je znala rekla bi nekome.
Nadam se da ne grešim. Evo... zaista se nadam da ne grešim.

~Mejson POV~
Idem do Tare.
Sa cvetićem u jednoj ruzi, i kesom hrane u druhoj.
Kaže da hoće da me shvati ozbiljno, kako to može ovako.
Izgleda da devojke nikada neću razumeti.

Pozvonio sam na vrata, koja su se istog trena i otvorila.
Tara: "Zdravo."
Ja: "Zdravo, doneo sam ručak."
Tara: "Sjajno, umirem od gladi.
A šta ti je to?"
Ja: "Cvetić, za tebe."
Tara: "Hvala."
Ja: "Smeješ se, to je dobro."
Tara: "Zahvaljujući tebi."
Nasmejao sam se.
Ja: "Drago mi je.
Mama ti nije ovde?"
Tara: "Pa zapravo otišla je po ručak."
Ja: "Uredu.
Imate li još da se pakujete?"
Tara: "Većinu stvari smo spakovale.
Ostalo je još nešto garderobe."
Ja: "Sjajno, znači možeš večeras da izađeš samnom?"
Tari: "Neko je postao baš direktan?"
Ja: "Hoćeš."
Tara: "Htela bih Mejsone rado, ali ne želim da ostavljam mamu samu."
Ja: "O, uredu. Shvatam."
Tara: "Žao mi je."
Ja: "Ne uredu je.
...Ja moram da idem, imam posla.
Uživaj u ručku."
Tara: "Ali..."
Nisam čekao da završi, već sam izašao.

Može bar otvoreno da mi kaže da ne želi da izađe samnom.
A ne da smišlja izgovore.
A zaista sam mislio da joj se sviđam.
Kakva sam budala ispao.
Tara: "Mejsone! Stani hoćeš li?"
Ja: "Ha? Tara, šta je bilo?"
Tara: "Ne mogu da te stignem. A ti ne čuješ kako te dozivam."
Ja: "Zamislio sam se.
Šta želiš?"
Tara: "Zašto si se naljutio?"
Ja: "Nisam."
Tara: "Znam da jesi."
Ja: "Pa šta i da jesam?"
Tara: "Ali zašto?"
Ja: "Kao da te je briga."
Tara: "Mejsone... naravno da se brinem."
Uhvatila me je za ruku.
"Zašto si se razljutio?"
Ja: "...Zašto ne želiš da izađeš samnom?
Koliko puta sam te još zvao od one šetnje, ceo dan sam ti predlagao šta možemo da radimo, a ti ni jednom nisi htela.
Mislio sam da ti se sviđam."
Tara: "...Baš si sladak ovako dok gledaš u stranu i govoriš mi ovo. Kao malo dete."
Ja: "Šta?"
Nisam se ni shvatio kada me je poljubila.
Tara: "Sviđaš mi se Mejsone.
I želim da izlazim sa tobom, zaista.
Samo žao mi je mame, njoj je ovo teže palo nego meni. I ne bih želela da bude sama. To je sve.
Ne smišljam izgovore, ne izbegavam te, jednostavno je takva situacija.
Nadam se da možeš da me shvatiš."
Zaista me je poljubila.
Ja: "Shvatam, samo nakon toliko odbijanja pomislio sam da ne želiš više da izlazimo."
Tara: "To je uredu.
I ako ikada opet sumnjas kazi mi, svaki pit ću biti tu da ti otklonim sumnju."
Ja: "Uredu."
Tara: "Što se smeješ?"
Ja: "Onako."
Tara: "Nije valjda da si se postideo zbog poljubca."
Ja: "Kakvog poljupca?"
Tara: "Mejsone."
Ja: "Ne sećam se podseti me."
Tara: "Mogu jediko šamarom da te podsetim."
Ja: "Dobro prekidam."
Tara: "Bolje ti je.
Idem sada mama je verovatno stigla, brinuće gde sam."
Otpratio sam je pogledom do kuće.
Idalje ne mogu da verujem da me je poljubila.
Oseçam se kao malo dete kada mu daju lizalicu.
Čoveče.

~Oliver POV~
Derek: "Kako si mogao Džordane.
Uništio si mu život, a ti bi trebao da nam budeš spasilac."
Čujem glasove dok prolazim hodniku ka prostoriji u kojoj su.
Osećam se tako istrošen, kao da ću se svakog časa srušiti.
Džordane: "Misliš li da mi nije žao, Derek.
Svakim danom sam sve više i više žalio.
Ali čovek sam, i pogrešio sam, i ne mogu da ispravim grešku. Jedino što sam mogao je da pokušam da se iskupim."
Ja: "Da li si zaista mislio da možeš da se iskupiš?"
Derek: "Oli..."
Džordan: "Zdravo...unuče."
Ja: "Ti..."
Zaleteo sam se nameravajući da ga udarim.
Derek: "Nemoj Oli!"
Ja: "Ne mešaj se!"
Ali ruka mi je stala u mestu.
Nisam mogao da ga udarim.
"Kako si samo mogao.
Oduzeo si mi ceo život.
Uništio si mi detinjstvo, a ostatak sam proveo tražeći odgovorne za ubistvo mog oca, za smrt moje majke,... a sve to vreme bio si ispred mene.
Na dohvat ruke.
Zašto? Dođavola...zašto."
Opet sam briznuo u plač.
Toliko me boli.
Boli čak i više nego onog dana.
Boli me i srce i duša.
Džordan: "....Da mogu da se vratim i izmenim proškost. Uradio bih to.
Ubio bih sebe, samo da ti roditelji ostanu živi.
Znam da ti nista ne znači ali žao mi je, toliko mi je žao."
Ne mogu da ga shvatim, čak ni ovako. Čak ni sa svim tim suzama... ne mogu.
Ja: "Toliko te mrzim... prezirem te, zbog svega."
Pogledao sam ga ravno u oči.
"A opet volim te, drag si mi.
Smatrao sam te ocem. Štitio si me, dao mi šansu..."
Počeo sam da vrištim od bola i besa.
Ja: "Na kraju svega ispalo je da si mi deda.... tako ironično."
Džordan: "Uzmi, završi ovo već jednom.
Ovo je samo mučenje, i za tebe i za mene."
Derek: "Džordane koji ti je!"
Pružio mi jepištolj, koji sam uzeo.
Ja: "Mogao bih.
Sve bi moglo biti gotovo... jednim metkom."
Derek: "Ne, Oli nemoj. Znam da ne želiš to, svi to znamo.
Žalićeš još više."
Ja: "Šta ako zaisa nestane... bol."
Derek: "Neće. I sam znaš da neće."
Ja: "...Možda da pokušam."
Džordan: "Uredu je biću srećan da umrem od tvoje ruke."
Džordan: "Ne!!"
Ja: "Zbogom."