《 81 》 Ponovo se srećemo.

49 4 2
                                    

~Derek POV~
Ja: "Ne javlja se."
Mejson: "Šta ćemo sada? Šta ako Elena izbrblja sve Evi, a onda Tari. Dođavola nikada me više neće pogledati."
Ja: "Tebi je zaista stalo do nje."
Mejson: "Nemaš pojma koliko."
Ja: "Nikad ane bih ni pomislio da neko kao ti može da se zaljubi u nekog kao što je Tara."
Mejson: "O jel' a šta to kao meni fali."
Ja: "Pa nemoj da se ljutiš ali nisi neo ko se zaljubljue je u lepo lice nego zgodno telo. Sa puno, puno oblina, tako si mi opisao svoj tip sećaš se?"
Mejson: "Zaista sam to rekao? Dođavola kakav sam kreten."
Ja: "Hahaha, tu si u pravu. Pa reci mi onda šta te je to privuklo kod Tare?"
Mejson: "Pa neznam ni sam.
Proslo lepa je, prelepa. Ima tako lepe oči, očarala me je svojim pogledom.
Tako je nežna i smirena, sušta suprotnost meni.
Valjda je tačno kad kažu da se suprotnosti privlače."
Ja: "Ti zaljubljen do ušiju?"
Mejson: "Jesam, priznajem poražen sam."
Ja: "Da mi je neko o ovome pričao tačno mu ne bih verovao."
Mejson: "Uhhh, ne bih ni ja."
Ja: "Ali iskrneo Tara je dobra devojka. Koliko je poznajem i koliko radi za mene, zaključio sam to. Zato nemoj da je povrediš."
Mejson: "Kao da je tebe briga za to?"
Ja: "Ne, mene nije, ali nekome jeste. Zato i ja morma da brinem."
Mejson: "Govoriš o Evi zar ne?"
Ja: "Da."
Mejson: "Pa nisma samo ja ovde zaljubljen do ušiju."
Ja: "Da, ali jako smo se posvađali juče."
Mejson: "O da, oko čega."
Ja: "Kad aje saznala za Elenu rekla mi je d aje vratim. Rekao sam da nesmem da se mešam jer su to Oliverovi privatni poslovi. I postavila mi je ultimatum ili vi, ili ona.
Ja sam svakako mislio da je spasim, bar da pokušam, ali me nije pustila da joj to kažem.
I razbesneo sam je kad me je naterala d abiram, rekao sam da mi se gubi sa očiju i od tada se nismo čuli."
Mejson: "To nije uredu. Da te tera d abiraš.
Da nije bilo Džordana vi se ne bi ni sreli."
Ja: "Znam to sam joj i ja rekao.
No ne bitno rešiće se."
Mejson: "Nego da li si Evi uopšte rekao da je Elena dobro?"
Ja: "Pa nisma zapravo. Kako sam glup."
Mejson: "Pozovi je."
Ja: "Neće ni da mi se javi."
Stigli smo do Elenine kuće.
Zatekli smo je kako ulazi unutra, ali bila je nekako uspaničena.
Elena: "Derek! Nema je nigde, nikoga."
Ja: "O čemu pričaš? Šta ti je?"
Mejson: "Prvo se smiri.
I reci mi je si li išta rekla Tari?"
Elena: "Kakve to sad aima veze?!"
Mejson: "Samo odgovori dođavloa."
Elena: "Nisam, ne hteka sam!
Ali prvo sam htela da pitam Evu o svemu tome, ali kada sam otišla kod nje sve je biko razbacano. Ulazna vrata je bila otvorena, j-ja neznam št ajoj s edesilo! Ne javlja s eni na telefon! Niko, ni njena majka, a Lila nezna gde su! Derek nestali su!"
Bolje da mi je neko zabio nož u srce, nego da sam ovo čuo.
Ja: "Mejsone... to je on. Pojavio se."
Mejson: "Misliš na...?"
Ja: "Nemamo vremena za gubljenje!
Mejsone obavesti Džordana neka se pripreme trebaće mi pomoć ako želim da ih spasim. Pozovi i Olivera.
A ti Elena slušaj me pažljivo, idi do Tare povedi nju i njenu majku do vaše kuće, i nek aniko ne izlazi ni jednog trenutka da li si me čula. Vrlo je bitno da ih zadržiš tu, jer niko sada nije bezbedan."
Elena: "Ali?..."
Ja: "Dosta bez rasprave, uradi kako ti kažem i požuri.
Mejsone idemo."
Mejson: "Uredu."

~Eva POV~
Budim se ne sećajući se ničega.
Otvaram oči i osmotravam sobu u kojoj sam.
Svakako nije nijedna soba u mojoj kući, i nije mi poznata.
Ali soba je bila dosta velika i lepa, krevet, ormar, radni sto, i prelep pogled.
"Gde sam to ja?"
Ustala sam sa kreveta na kom sam ležala.
Da li me je neko kidnapovao?
Ali ako jeste, zašto su me stavili ovde.
Zar ne bi trebalo da budem u nekakvoj tamnici, nešto tako?
Pokušavam da ostanem što smirenija.
Otišla sam do vrata koja su na moju sreću bila otključana.
Prolzaila sma dužum hodnikom do vrata na kraju koja su bila malo otvorena iz kojih je virila svetlost. Prišla sam, i provirila... i tada sam se sledila...
"Mama! Tobi!"
Rekla sam i uška unutra. I ako možda nisam trebala.
Ali nisam mogla, bila je sva uplakanal i u strahu držala Tobija u zagrljaju.
Mama: "Eva! Da li si dobro?"
Pre nego sam moglaodgovoriti, neko drugi je progovorio.
Danijel: "Pa dugo se nismo videli...Eva."
...Naravno... taj ljigavac.
Ja: "Šta će moja majka i brat ovde? Njih ne mešaj u ovo."
Počeo je da se smeje.
Danijel: "Znaš da si bila ljubaznija prema meni one noći, možda bih poslušao ovaj tvoj zahtev. Ali i sama znaš kako je naš razgovor protekao."
Ja: " ..Šta uopšte želiš od nas?"
Danijel: "Od vas samo...tebe."
Htela sam da vrištim, od besa, i od tuge, od straha šta će biti sa mamom i Tobijem. Ako im se nešto desi nikada to sebi neću oprostiti.
Moram da budem smirena i čekam pomoć.
...Ali kada malo bolje razmislim, od onda.. nismo se čuli. Od one svađe.
...Ali ne bi me napustio. Znam da ne bi.

Pripremili smo se za ovo. Stavio je uređaj za praćenje u moju ogrlicu. Rekao mi je da odugovlačim što više mogu, i da će on sigurno doći po mene, ako se nešto ovako desi. Ali... ne verujem da je računao na to da će Danijel da otme i mamu i Tobija takođe.
Ja: "A šta ću ti ja?"
Danijel: "Ti, zato što Dereku značiš."
Ne verujem da će d apoveruje u bilo koju od mojih reči ali... ipak mogu time da odugovlačim barem malo.
Ja: "Da, ranije jesam. Ali Derek i ja smo se razišli još pre par meseci. Taoo da mu više ne značim ništa."
Danijel: "O..tako znači."
Govorio je smireno, te izvukao pištolj i uperio ga u mene.
Mama: "Eva, skloni se!"
Danijel: "Možda tvoja mama hoće metak u glavu?"
Ja: "Mama, molim te veruj mi. Biće sve u redu. Ali treba mi da budeš smirena i ne mešaš se. Samo čuvaj Tobija."
Onda sam se opet obratila Danijelu.
"Nema potrebe. Moja majka i brat nemaju veze sa ovim, oni Dereku neznače ama baš ništa. Zašto si ih oteo?"
Sve vreme ima taj kez na licu.
Danijel: "...Oni mi trebaju za kasnije. Spremam jedno iznenađenje za tebe."
Nimalo mi se ne sviđa ovo.
Ja: "Pusti ih. U zamenu za to ostaću sa tobom."
Opet se smejao.
Danijel: "Ne mogu to, kao što rekoh trebaju mi za iznenađenje, kasnije."
Ja: "Ne volim iznenađenja."
Danijel: "O volećeš ovo, siguran sam."
Derek, iskreno se nadam da si na putu ovamo.

~Derek POV~
Ja: "Locirao sam je. Van grada je, u sred ničega. Znamo za tu kuću, bili smo već tamo."
Mejson: "Dobro bar poznajemo teren."
Ja: "Da li si ih pozvao?"
Mejson: "Da, Džordan i ostali će doći. Srešćemo se na putu, poslao sam im lokaciju.
Ali Oliver se nije javljao. Ostavio sam mu govornu poštu. Nadam se da će da je dobije."
Ja: "I ja. Potreban nam je."
Drži se Eva, dolazim.

M&MKde žijí příběhy. Začni objevovat