M&M

《 80 》Sloboda.

~Derek POV~
Oliver: "Ne, ovaj metak nije za tebe.
Nikad ane bih mogao, koliko god te mrzeo toliko te i volim.
Ovaj metak je za mene."
Nisam više mogao da izdržim zaskočio sam ga i pištolj okrenuo u stranu.
Ja: "Prekini dođavola! Prekini!
Nije vredno umreti za rad ovoga!"
Oliver: "Pusti me Derek.
Molim te."
Molim te? Oli nikada ne moli ni za šta.
Ja: "Ne, neću. Nikada sebi ne bih opristio."
Oliver: "Ako si mi prijatelj pusti me da ovo uradim.
Biću srećniji."
Ja: "Srećniji? Ne zasmejavaj me Oli.
...Ako se ubiješ niko neće biti srećan, pa ni ti.
Znam da je teško, znam da se osećaš gore nego ikada u životu. Znam da sada mrziš Džordana iz dna duše zbog svega što je bilo, ali to nije razlog da se ubiješ."
Oliver: "Šta onda? Reci mi šta onda da radim!"
Džordan: "Oli molim te. Preklinjem te, ubij me.
Znam da će ti biti lakše."
Oliver: "Ne shvataš."
Uzeo sam pištolj te se sklonio s'njega.
"Ništa ne shvataš. Džordane ti si mi sada jedina porodica, moja prava  porodica.
I ne mogu da te ubijem, zaboga ne mogu čak ni da te udarim."
S'tim briznuo je u plač.
Džordan: "Uredu, želiš li onda da se sam ubijem?"
Ja: "Džordane, šta kog đavola to govoriš?"
Džordan: "Za sve ove godine nisam se odužio za to što sam učinio, a ako to sada ikako mogu, makar svojom smrću bilo bi mi drago. Počivao bih u miru."
Oliver: "Ako želiš da se odužiš onda učini nešto dobro i pusti me da odem, da prekinem s aovim."
Džordan: "Sa čim?"
Oliver: "...Ja odustajem.
Ne mogu više, ne želim više ovaj život.
Sada osećam bol, bol koju osećaju svi oni ljudi kojima sam oduzeo nekog voljenog.
Sada shvatam kako im je.
I ne želim više to da radim.
Nije fer prema svima njima.
Toliko sma života oduzeo i smejao se nakon toga ,ponosio se nakon svake misije, ne shvatajući šta ostavljam za sobom.
Majke, očeve, decu, čitave porodice koje tuguju za osobom kojoj sam ja oduzeo život.
Do sada nisam, ali sada shvatam koliko je to pogrešno, sada kada saosećam sa njima."
Nikada ga nisam video ovakvog. Uplakanog, osećajnog,... tako slomljenog.
"Pusti me da odem. Molim te, kao svog dedu."
Džordan: "...Biće onako kako ti želiš."

~Oliver POV~
Ne pisano pravilo ovoga posla je to da nemožeš da odeš. Kada jednom pređeš prag i uđeš u ovakav život, nema nazad.
A meni se upravo pružila prilika da odem.
Osećam se dobro i loše u isto vreme.
Svi oni koji su želeli da odu su mrtvi izlazili odavde, a ja mogu da odem bez da brinem o posledicama. Tako je dobar osećaj, a tako mi je teško u isto vreme.
Ali neću protraćiti trenutak slobode. Činiću dobro. Odužiću se onoliko koliko mogu.
Derek: "Ozbiljan si? Zaista želiš da se povučeš?"
Ja: "Da ne želim ne bih ni tražio."
Džordan: "Onda si slobodan. Možeš da odeš, niko te neće sprečiti."
Ja: "Hvala ti."
Pokupio sam se i otišao.
Odlazim za zauvek ovoga puta, napuštam sve. Ne znam gde ću, ali znam da moram.

~Derek POV~
Sloboda. Šta ona znači?
Da nemoram više da ubijam ikog, da mogu da imam normalan život. Da nemoram da mislim svakog trenutka ko može da me napadne, da nemoram svo vreme da pazim na sve one koje volim i strahujem za njihov život.
Zvuči tako... lepo.
Džordan: "Nije valjda da i ti želiš da se povučeš?"
Ja: "...Ne znam. Ali svakako ne zvuči loše imati slobodu."
Džordan: "Ne bi bilo ispravno tebe zadržavati ovde, nakon što sam Olivera pustio da ode.
Ako i ti to želiš slobodan si da odeš."
Ja: "Ja... "
Džordan: "Razmisli."
Nisam mu odgovorio, već sam samo otišao.

~Mejson POV~
Šta se događa?
Kakva je ovo farsa?
Džordan i Oliver su u rodu, Džordan mu je Deda.
Oliver napušta mafiju, napušta sve nas, a Derek je na korak od toga takođe.
Šta se dogodilo u ova dva dana da se dođe do ovoga?
Moram da razgovaram sa nekim od njih.

Sakrio sam se da Oliver ode, mislim da nije najbolja ideja da njega pitam.
Ali zato Derek...
Sačekao sam ga na izlazu.
Derek: "...Šta ćeš ti ovde?"
Ja: "Šta se događa čoveče?
Možeš li da mi objasniš."
Derek: "Uh... valjd abri trebali da znaš."
Ispričao mi je sve, i malo je reći da sam bio u šoku.
Ja: "Čoveče, nisam ovo očekivao.
Uredu, shvatam Oliver, ali ti?
Zašto ti želiš da se povučeš?"
Derek: "Samo zamisli Mejsone. Život bez tajni, bez skrivanja, bez laži i bez ubijanja.
Zamisli samo da ne moraš da brineš o bezbednosti svih oko tebe. Da ne moraš da gledaš kako ti prijatelji umiru."
Ja: "Kad sve tako postaviš..."
Derek: "Lepo je zar ne.
Do sada meni je ovaj život bio najbolji, uživao sam u njemu, ali kasnije to se promenilo.
Kada sam sreo Evu."
Ja: "Shvatam te."
Derek: "Zaljubio sma se u nju, a morao sam da je lažem.
I skrivati sve to od svih neće pomoći Mejsone shvatio sam to. Nije bitno d ali oni znaju o ovome ili ne, bitno je to da će neprijatelj uvek saznati za njih i svakkao će pre ili kasnije svi oni završiti mrtvi."
Upravu je. Boli ova istina ali sve je tačno.
Nisam ni mislio o ovome, a sada... Tara.
Ona je sve što sada imam. Šta ako mi je oduzmu, šta ako joj se nešto desi.
Ne bih nikada sebi oprostio.
Derek: "O kome razmišljaš?"
Ja: "Molim?"
Derek: "Razmišljaš o nekome Mejsone. Kada sam pomenuo smrt setio si se nekoga.
Nekoga koga voliš zar ne. Izraz tvog lica mi to govori. Zabrinuo si s eza bezbednost te osobe, zar ne?"
Ja: "Kao i uvek čitaš me kao otvorenu knjigu."
Derek: "Pa?"
Ja: "Šta pa?"
Derek: "Ne pravi se lud, reci mi na koga misliš."
Ja: "Šta to tebe btiga."
Derek: "Hahahah, Mejson se zaljubio, Mejson se zaljubio."
Ja: "Prekini."
Derek: "Daj ozbiljno, reci mi ko je."
Ja: "...Tara."
Derek: "Dođavola."
Ja: "Šta?"
Derek: "Elena, na nju sam potpuno zaboravio."
Ja: "Šta bre?"
Derek: "Uskači."
Ja: "Pa gde ćemo?"
Derek: "Moramo nešto da rešimo. Ako se već sve nije omaklo kontroli."
Ja: "Pa ispričaj mi."
Derek: "Hoću svakako, usput."
Ja: "Uredu."