M&M

《 57 》

~Eva POV~
Naš ručak se lepo završio.
A nakon njega sam ja otišla kući zajedno sa Tarom, dok je Sara ostala u bolnici. Sa Liamom i Mejsonom koji su stigli nakon nas.
Rekla sam im da mi jave kada se Derek probudi.
"Vidimo se Tara, hvala na prevozu."
"Nema na čemu, vidimo se Eva."
Čim sam ušla u kuću sa vrata me dočekao Tobi i uskočio u zagrljaj.
Tobi: "Seko!!"
Ja: "Hej mali."
Tobi: "Nedostajala si mi! Zašto te nije bilo toliko dugo?!"
Skrenem pogled u stranu i po maminom izrazu lica shvatim da mu ništa nije rekla.
Ja: "Pa znaš Tobi, to je... duga priča."
Tobi: "Slušam."
Ne znam da li da mu kažem.
Tobi voli Dereka, i iako je sada sve uredu mislim da ne treba baš sve da znam.
Ja: "Evo skratiću.
Derek se jako razboleo i ja sam bila kod njega i pomagala sam mu da se oporavi."
Tobi: "Zar on nije na putu?"
Ja: "Bio je. Vratio se pre par dana."
Tobi: "A da li je sada dobro?"
Ja: "Da, sada je dobro. I za koji dan će biti savršeno."
Tobi: "Onda hajdemo."
Ja: "...Gde?"
Tobi: "Pa da ga posetimo!"
Ja: "Ne Tobi, ne možemo."
Tobi: "Zašto?!"
Ja: "Zato što on mora da se odmara.
Ići ćemo sutra. Važi?"
Tobi: "Ne želim sada da idem! Hajde, molim te!"
Ja: "Rekla sam ne."
Tobi: "Hajde, hajde, hajde!"
Ja: "Tobi nemoj da me nerviraš."
Tobi: "Eva..."
O ne.
Mama: "Eva, molim te."
Ja: "Dobro, samo prestani da plačeš."
Tobi: "Sjajno, znači idemo."
Ja: "Da, idemo... ali sutra."
Tobi: "Nee! Ne!
Zašto si takva?!"
Ja: "Tobi shvati, Dereku sada treba odmor. Ići ćemo sutra, molim te."
Čudno je što ništa nije rekao.
Samo je snužden otišao u svoju sobu.
Mama: "Shvataš da je sada jako ljut."
Ja: "Ma kupiću mu sladoled i sve će biti uredu."
Mama: "Ali nije mi jasno.
Mogla si da ga odvedeš  kod Dereka, zašto nisi?"
Derek...
Zoi... Zoi... Zoi...
Ne mogu da izbacim scenu iz glave gde on izgpvara njeno ime dok sam ja bila pored njega.
Ja: "Mama... upravo dolazim iz bolnice, ne mogu opet tamo.
Ići ćemo sutra, nije bitno.
A sada idem u sobu."
Brzo sam otrčala u svoju sobu, pre nego su mi se suze slile niz lice.
Ja: "Nikada nećeš biti moj. I nikada neću biti tvoja.
I sama ta pomisao... me ubija. Iznutra.
Lomi srce... polako, tako da boli još više."
Skliznula sam niz vrata na koja sam bila naslonjena, te nastavila da plačem.
Svakako mi ništa drugo ne preostaje.

~Derek POV~
Otvaram oči i pokušavam da shvatim da li sam uopšte živ?
Da li sam u paklu, što me nebi čudilo, ili u raju, što bi već bilo čudno.
Na kraju ipak shvatim da sam u bolnici, priključen na svakakve aparate.

Vratim film u glavi i prisetim se kako sam došao ovde.
Ne baš lepo iskustvo.

A sada kada sam se vratio... vreme je za rešavanje problema i dilema. Jedno po jedno.
Samo prvo da izađem odavde.
Ja: "Zar ovde niko ne proverava pacijente."
Mi o vuku, vuk na vrata.
Xx: "Konačno ste budni gospodine Hejl."
Ja: "Da li je neko ovde?"
Xx: "Da, jesu."
Ja: "Ko tačno?"
Xx: "Vaša sestra, i par vaših prijatelja."
Sara, Liam, Mejson i Džordan verujam.
Ali...
Ja: "Još neko?"
Xx: "Ne gospodine."
Zašto ti nisi ovde?
Ja: "Uredu. Pozovite sve koji su tu unutra."
Xx: "Žao mi je, doktor je rekao da ne primate posete neko vreme."
Ja: "Molim vas."
Shvatila je da nisam pitao, već naredio.
Xx: "U... uredu."
Najpre je Sara ušla.
Sara: "Derek!!"
Ja: "Saro, sestrice moja. Takođe mi je drago što te vidim. Ali... vazduh. Treba mi vazduha, znaš?"
Sara: "Znam, znam.
Samo sam mnogo srećna, što si živ.
Što si sa nama."
Ja: "Ma nisi valjda pomislila da ću da vas ostavim.
Pomislila si da je tvoj veliki brat tako slab?"
Sara: "Ne, naravno da nisam."
Ja: "Nego, Saro."
Sara: Da?"
Ja: "Da li je... Eva ovde?"
Sara: "Ne nije. Zašto?"
Ja: "Onako. Pitam."
Brzo su ušli ostali.
Pogled sam sklonio n njih. A taj pogled je za Saru uvek značio da je vreme da nas napusti.
Sara: "Znam, znam, ostaviću vas same.
Pa vodite vaše "muške" razgovore."
Liam: "Bićeš dobro?"
Sara: "Ako ne budem vrištaću. Kao i uvek."
Liam: "...Uredu."
Izašla je.
Džordan: "I o čemu razmišljaš?"
Ja: "Molim?"
Liam: "Džordane nisi mu dobro postavio pitanje."
Džordan: "Oh, pa naravno, vidi mene.
O kome razmišljaš, mali. To htedoh da te pitam."
Mejson: "Šta vam je? Je ste li pali na glavu? O čemu pričate?"
Ja: "Dobro pitanje."
Liam: "Koje? Postavio je tri?"
Ja: "Ajde molim vas izađite!
Čovek od vas ni u bolnici ne može da se odmori."
Džordan: "Pa odgovori nam na pitanje."
Mejson: "Aloo! Je ste li nornalni, o čemu pričate?!"
Uhvatio je Liama za ramena i počeo da ga trese.
Što me je ovo nasmejalo. Vidim i Džordana.

Ovo vraća uspomene na stare dane.
Kada nešto ne bi znao tako bi nas uhvatio za ramena i počeo da trese kako bi dobio odgovor. Tako je on malo agresivan.
Liam: "Dobro, hoćeš li da prestaneš!"
Mejson: "O čemu pričate?!"
Liam: "Evo Džordan će da ti objasni samo prestanii!"
Mejoson: "Pričaj!"
Odmah mu se unosi u lice, ne zna on šta znači polako.
Džordan: "Želiš li kraću verziju ili u detalje."
Mejson: "Sve, ali manje detalja."
Džordan: "Dobro, idemo izpočetka.
Jednom davno postojali su..."
Nešto se mislim, bolje da sam pao u komu. Ne bih slušao ov egluposti.
Ja: "Džordane, molim te. Ili ispričaj, ili pusti mene."
Džordan: "Čovek sa vama ne može ni da se našali."
Mejson: "Dobro dosta sa glupostima.
Derek ti pričaj."
Ja: "Dobro, ovako.
Kada se otvorilo novo radno mesto dve devojke koje su već bile zaposlene u firmi su dovele trecu.
Eva."
Džordan: "O kojoj je trenutno cela ova priča."
Ja: "...Da.
Dobar je radnik, jedna od najboljih.
Zato je kansije postala i moj novi asistent."
Mejson: "Dosadno! Pređi na stvar."
Ja: "Rekao si sve, zato ućuti."
Mejson: "Uh... da, da. Samo nastavi."
Ja: "Jedne večeri smo radili do kasno, zato sam je odvezao kući.
Kada sam se vraćao, u ulici blizu njene kuće su me napali.
Pobediti ih bilo je lako, međutim držati Evu dalje od svega toga bilo je nemoguće."
Mejson: "Što znači?"
Ja: "Videla je sve to.
Čula je pucnjavu, došla.
Upozorio sam je da ne kopa dalje i da sve to zaboravi.
I nije, nije morala. Sve joj se samo kazalo."
Mejson: "Kako to?"
Džordan: "Pogađaj."
Bilo je dovoljno da shvati kada je Džordan progovorio.
Mejson: "O, znači ti si se desio.
Da pogodim oteo si je, i ubio je."
Džordam: "Hteo sam, ali kako bi Derek ispao heroj i spasao je odigrao je celu predstavu s'njom."
Mejson: "O pa ovo već zvuči interesantno. Slušam."
Ja: "Uverio sam Džordana da... da je volim. Zato ju je pustio."
Mejson: "Zaista, poverovao si mu? Dereku? Koji se čak i ne rukuje!"
Džordan: "Jesam. Šta da kažem bio je uverljiv. A i ona je."
Mejson: "A uvek govoriš da ne padaš na isti trik dva puta.
A izgleda da sada jesi."
Džordan: "Da, jesam."
Mejson: "...Nastavi."
Ja: "Od tada smo glumili da smo zajendo. Dosta vremena.
Kada smo odlučili da je dosta i smislili plan kako da raskinemo.
Ali nam na kraju nije bio potreban.
... Slučajno dok sam bio sa Evom, zvao me je Džordan. Brzo smo završili razgovor, i nisam prekinuo vezu.
Pa je sve čuo."
Mejson: "I onda si je ubio."
Obratio se Džordanu.
Ja: "Nije."
Džordan: "Za dlaku."
Mejson: "Za dlaku?"
Džordan: "Pucao sam. Metak nije bio daleko od nje, ali..."
Ja: "Primio sam taj metak.
Oporavio sam se, i tada je igra zvanično bila završena. Eva je konačno mogla da nastavi sa životom."
Mejson: "Pustio si je?"
Džordan: "Jesam."
Mejson: "Zna sve. Šta radimo, čime se bavimo, i pustio si je da živi."
Ja: "Siguran sam da neće nikome ništa reći."
Mejson: "Zna sve... i živa je."
Pogled mu se promenio, kao i Džordanu.

Samo tako odjednom prišao mu je i udario ga je pesnicom toliko jako da je pao sa stolice na kojoj je sedeo.
Mejson: "Zna sve i živa je!!"
Liam: "Prestani! Šta nije uredu s'tobom?!"
Džordan nije ni trepnuo.
Mejson: "Ne ostavljamo u životu one koji znaju istinu, nije bitno ko su i šta su."
Ja: "Šta to govoriš?"
Mejson: "To je on rekao.
... Rekao si to i ubio jedinu koju sam ja voleo a sve koje je Derek si ostavio u životu!!!"
Rekao je i samo izašao. I sve nas ostavio u razmišljanu.
...Možda ne sve.

Ako se setite nekog naslova, pišite u komentare. Ja nemam ideju.