M&M

《 13 》Zajedno.

~ Eva POV ~
Šta???
'Volim je' zašto je zaboga to rekao?
Šta pokušava??
Stao je ispred mene, kleknuo, i pogledao me u oči.
Taj pogled, bio je toliko odlučan, kao da mi je njime govorio 'veruj mi'. Kao da zna šta radi.
Onda je rekao nešto, mislim samo je pomerio usne, nije rekao na glas.
I kao da sam pročitala 'prati me'.
I... pratila sam ga.
Ja: "Volim te."
O Bože!
Zašto sam to rekla? Na gals?!
On me natera da uradim sve što ne želim.
Zapravo, neznam za ovaj put.
Derek: "Jebiga, volim je."
Džordan: "Kao i onu prošlu? Kako se ono zvaše?"
Xx: "Zoi."
Džordan: "Zoi.
Da li je voliš kao i nju mali?"
Derek: "Džordane, kao otac si mi. Vrlo dobro znaš da nikom ne govorim tako olako 'volim te'. Jefino majci i sestri mogu to tek tako da kažem." Zašto ovo radi? Zar zbog mene laže? O ovoliko bitnoj stvari?
Laž je da... me voli. Ali iskrenost u njegovom glasu dok je govorio ovo zadnje se toliko čula.
On ne govori svakome da ga voli.
Džordan: "... Tu si upravu.
Ali kako možemo da ti poverujemo, posle zadnjeg puta?"
Derek: "Moraš. Svi vi.
Poznajete me, verujte mi."
Par trenutaka su svi ćutali.
Džordan: "Uredu."
Oli: "Ali Džordane?
Jednom nas je prevario, šta ga sprečava da to opet uradi?!"
Džordan: "Dosta, Oli. On mi je kao sin. Kao i svi vi.
A mislim da bi ti, njabolje od svih njih trebao da znaš da svako zaslužuje drugu šansu." Oštrije ga je pogledao, i istog trena se Oli ućutao.
Ali zašto mu je sve ovo rekao?
Derek: "Hvala."
Džordan: "Ne zahvaljuj, nego nemoj da nas razočaraš."
Derek: "Neću."
Džordan: "Hajde, smao napred ,odveži je.
Sigurno jedva čeka da te zagrli."
Odvezao me je. I jesma mu skočila u zagrljaj, i pustila nekoliko suza niz lice. Koje je obrisao kad smo se na kratko odvojili.
Ali... idalje se pitam zašto ovo radiš Derek?
Derek: "Ne brini sada je gotovo."
Ja: "Zaista?"
Derek: "Zaista.
Hajde idemo."
Hteo je da pođemo, i ja ali... skrenula sam pogled na ostale 3 devojke.
Ja: "Šta je sa njima?"
Pogledao je u Džordana, i ja za njim.
Džordana: "Šta?"
Derek: "Pusti i ostale tri."
Džordan: "Ma daj nećemo imati čime da se zabavimo."
Zgadila sam se, i više približila Dereku.
Džordan: "Ne brini, tebe ne diramo. Ti si nam sada snajka."
Ja: "Pusti ih.
Molim te."
Derek: "Pusti ove tri Džordane, i potplati one koje će te više zabaviti."
Džordan: "... Dobro, hajde.
Odvežite devojke."
Ja: "Hvala."
Džordan: "Hajde, hajde, gubite se."
Krenuli smo.
Ušli smo u kola. I htela sam da ga pitam za sve, da mi na sve odgovori.
Ali sam se već dovoljno loše osećala jer je morao da laže, zbog mene, o tako bitnoj stvari.
Ja: "Em..."
Derek: "Šta je?"
Ja: "Šta da kažem kad stignem kući?"
Derek: "Reći ćeš im isto ovo."
Ja: "Na šta misliš?"
Derek: "Reći ćeš ima da si bila samnom.
... Reći ćeš im da smo zajedno."
Ja: "Molim?"
Derek: "Vidi Eva... ovo što sam uradio, uradio sam da bih te spasao, i nije bilo drugog načina ako si htela to da pitaš.
Za njih, za sve one ljude koje si tamo videla, oni izgledaju kao grubijani ali imaju srca, velika, i zato te ne bi pustili ni zbog jednog drugog razloga sem... sem toga da te volim.
I zato sada moramo da se pretvaramo, da smo zaljubljeni jedan u drugog."
Ja: "Ali..."
Detek: "Šta?"
Ja: "Zašto si to uradio Derek? Zašto bi to uradio, za mene?"
Pogledala sma ga, ali on je svoj pogled skrenuo.
Derek: "Ne želim da iko nevin strada Eva, a ti jesi nevina."
Ja: "Ali ti."
Derek: "Šta ja?"
Ja: "Šta je sa tobom Derek?
Ja sam spašena, a ti sada moraš da se pretvaraš da... me voliš."

~Derek POV~
Šta?
Zašto bi brinula o meni.
Kada bih spasao neku, smao bi se zahvalile i otišle a ona brine zbog mene. Zašto brine?!
Ja: "Meni je sve jedno.
Neće mi biti problem."
Samo je okrenula glavu. Bar sam mislio da je samo.
Okrenula je glavu i plakala, video sam joj odraz na prozoru.
Zašto zaboga plače?! Zar ne bi trebala da bude srećna jer je spašena.
Ja: "Đođi." Naterao sam je da se okrene i zagrli.
Ja: "Zašto plačeš? Nemoj da povređuješ sebe."
Eva: "Zato što sam ja kriva, da nisma izašla sa Noelom ne bi moroa da me spašavaš, i sada ne bi morao da se pretvaraš... da... me voliš."
Ja: "Nemoj, nemoj da plačeš.
Kao štro rekoh meni je to uredu.
Ipak sam i ja delimično kriv zbog druge otmice. Morqo sam da te spasem."
Eva: "Ti, kriv? Zašto?"
Ja: "... Nisam trebao da te sotavim."
Eva: "(Znam da laže.) Nisi kriv.
I... hvala ti. Nisi morao, ali ejsi me spasao."
Šta radi ova devojka. Zašto ne viče na mene i govori da sam zapravo kriv?
Ja: "Hajde idemo kući." Klimnula je glavom i počeo sam da vozim.
Brzo smo stigli.
Odveo sam je kući.
Ušli smo, i zatekli njenu majku, Tobiaj, koji palču, Taru i Elenu.
Eva: "Mama..."
Lajla(evina majka): "Eva!!!
O dobro si, hvala nebesima!" Nakon što su se izgrlili sledio je onaj teži deo, laganje.
Usput smo smislili priču koju ćemo da im kažemo.
Lajla: "Gde si bila?"
Eva: "Mama... (pogledali smo se).
Rekla sam vam da ću da izađem sa Noelom, ali kad  smo stigli tamo Noelu je nešto iskrslo i otišao je.
Onda sam... pozvala sam Dereka."
Lajla: "Pozvala si Dereka? Kako to misliš?"
Uhvatio sam je za ruku, da joj nekako olakšam.
Ja i Eva: "Mi smo zajedno."
Lajla, Tara i Elena: "Molim?! Zajedno!"
Tobi: "Eva, ovo ti je dečko?"
Eva: "... Da."
Tobi: "Možeš li ti da mi budeš kao tata."
Tata? Ja?
Mali našao si pogrešnu osobu za to.
Ali naravno nisma mogao da kažme ne, njemu i njegovom osmehu kad aje to rekao.
Kleknuo sam, i rekao.
Ja: "Ako to hoćeš biću.
Biću sve što poželiš Tobi."
Tobi: "Jeeej, mama sada imamo i tatu, i brata i sve!" Zagrlio me, i ja njega.
Lajla: "Da Tobi, imamo."
Eva je otišla do njih.
Eva: "Uredu ste sa ovim?"
Tara: "Zašto ne bi bile?"
Elena: "Gospodin Derek je dobar čovek, i lepi ste zajedno. Zašto bi imale išta protiv toga da budete zajedno."
Lajal: "Devojke su upravu.
I sećaš se da sam ja prva želela da budeš sa njim."
Eva: "Drgo mi je što nas podržavate."
Elena: "Uvek ćemo da te podržavamo Eva."
Eva: "Hvala."
Vratile su se ovamo.
Upitno sam je pogledao.
Eva: "Uredu je."
Ja: "Drago mi je što je tako."
Lajla: "Nisi mi rekla, ostala si sa Derekom do sada."
Eva: "Da, jesam."
Elena: " A od kada ste zajedno."
Ne brinite i ovaj deo smo razradili.
Eva: "Pa nakon što sam se zaposlila par dana nakon toga smo odluči..."
Eva: "Da budemo zajedno." Uhvatila me za ruku.
Lajal: "Drago mi je, ali si me baš prevarila kad si mi rekla da se to nikad neće desiti, onaj dan kad mi je pomogao."
Eva: "Da... umem ja to." Smeje se, ali znam da bi sad zaplakala, da bi vrištala, i najgore od svega mislim da bi to radila zbog nas a ne zbog nje.
Eva: "Idem ja da se presvučem pa..."
Lajla: "Otići će te negde da budete sami, znamo, razumemo."
Eva: "Da, biće tako."
Lajla: "Hajde idi."
Brzo se vratila, i onda smo krenuli prema kući.
Lajla: "Vidimo se!"
Eva: "Zdravo."
Znao sam da sledi niz različitih pitanja
na koja ću morati da odgovorim, čim stigneno kući.