M&M

《 46 》Rodjendan.

~Eva POV~
Polako otvaram oči, te nakon par minuta shvatim da se nalazim u bolnici.
Ja: "Zar opet."
Polako stanem u sedeći položaj.
Ja: "Zaista uvek moram da se onesvestim."
Idalje malo ošamućeno, ustanem i stanem na otvoren prozor.
Pogledam u nebo, pogledam sunce a vidim njega.
Vidim oboje.
Ja: "Dođi već jednom...Molim te, samo dođi."
Lice prekrijem rukama i suze su krenule niz obraze.
Ja: "Spasi me od svega ovoga."
Sigirno sada mislite kako sam slaba jer ne mogu da istrpim par onesvešćivanja.
Ali ne, ja ne plačem zbog toga.
Mene srce boli.
Jako me boli. Boli jer ne znam gde je on, ali sada shvatam da me boli više to što ne znam šta je samnom i sa Derekom.
Ne znam šta je samnom i mojim osecanjima.

~Derek POV~
-U međuvremenu u bolnoci-

Tobi: "Derek!"
Tobi dolazi prema Tari i meni.
Elena je morala da ode. A pošto se Tobi brinuo, došao je sa njom u bolnicu.
Ja: "Šta je bilo?"
Tara: "Da li se desilo nešto loše?"
Tobi: "Eva."
Ja: "Šta s'njom?"
Tobi: "Ona plače.
Derek ona želi da je ti spaseš."
Ja: "Š...šta? Kako to misliš Tobi?"
Tobi: "Hteo sam da uđem i vidim kako je, ali ona je tada već plakala.
I rekla je da dođeš i da je spasiš."
Nešto mi ovde nije uredu.
Zašto bi mene želela?
Ja: "A da mi kažeš šta je tačno rekla?"
Tobi: "Pa rekla je 'Dođi već jednom i spasi me od ovoga.' "
Ja: "I kako znaš da želi mene?"
Tobi: "Pa Derek rekao sam ti! Jer ona tebe idalje voli!"
Nije ona mene nikada volela, pa da me idalje voli. U tome je problem, mali.
Tobi: "Hajde, idi da je spaseš!"
Ja: Uredu, uredu. Idem."
Eva, pitam se šta se dešava pa ti treba neko da te od toga spase?

Stigao sam do vrata njene sobe.
Bila je na podu, sva uplakana.
Ne volim d aje vidim takvu. Evi najviše pristaje kada se smeje. Suze, njih nikada ne volim da vidim na njenom licu.
Ja: "Došao sam."
Nisam znao šta drugo sem toga da kažem.
Ona se nakon par trenutaka okrenula, i pogledala me kao da je duha videla.
Ja: "Pa evo me."

~Kloi POV~
Bila sam iznervirana što me je Derek opet oterao zbog one krave. Međutim, sada veselo očekujem vesti od detektiva Rolinsa.

I evo ga, zvoni.
Ja: "Da?"
D. Rolins: "Mislim da će ti se svideti ono što imam da ti kažem."
Ja: "Slušam."
D. Rolins: "Identitet devojke koja je Dereku dala ogrlicu nisam saznao, ali nije ni on."
Ja: "Ne shvatam."
D. Rolins: "Derek zapravo nikada nije saznao ko je devojka koja mu je dala ogrlicu."
O da, ovo jeste dobra vest.
Ja: "Zaista?"
D. Rolins: "Da, zaista."
Ja: "A razlog? Je si li saznao zašto mu je dala ogrlicu?"
D. Rolins: "...A je si li ti poslala novac?"
Ja: "Ggr, naravno da jesam! Stići će svakog trena, a sada ispljuni šta imaš!"
D. Rolins: "Ne, ostatak ćeš saznati kada novac stigne."
Prekinuo je vezu.
Ja: "Kako se usuđuje!
.... Ali dobro. Nije bitno.
Strpiću se još malo.
A kada dobijem tu informaciju Derek Hejl će biti moj. Samo moj."

~Eva POV~
Derek: "Pa evo me."
Šta... ovo sada treba da znači?
Da li on... da li je on...
Ja: "Ti... ti si..."
Osećam da srce samo što mi nije puklo.
Šta ako je to on?
Šta ako je čuo sve ono što sam rekla i shvatio?
Derek: "Ovaj Tobi... video te je kako plačeš, i čuo je sve što si rekla. Pa je pomislio da želiš da ja dođem."
O Bože. Pa naravno, zašto sam i pomislila da...
Uredu, smiri se, diši Eva.

Polako sam ustala sa poda.
Ja: "Da, hvala. Što si došao."
Derek: "...Da li si htela da ja dođem?"
Nemoj to da me pitaš.
Ne mogu da ti odgovorim, i mislim da ću opet da se onesvestim.
Derek: "Eva?"
Ja: "A? Da?
Šta?"
Derek: "Da li si htela da ja dođem?"
O ne, ide ka meni.
Srce, opet lupa kao ludo.
Ja: "Da." ŠTA?! NE!
O zašto sam rekla da?!
Derek: "Zaista?"
Ne Derek nemoj da se smeškaš tako, nisam na tebe mislila kada sam to govorila.
Ja: "Aha."
O BOŽE! Šta mi se dešava?!
Derek: "Zašto?"
Ja: "Šta zašto?"
Derek: "Zašto... ja?"
Ja: "Ne... ne znam."
Derek: "Kako ne..."
Tobi: "Sekoo!"
Tobi, živote moj, spasu moj. Hvala ti.
Ja: "Tobi."
Uskočio mi je u zagrljaj.
Tobi: "I je li te Derek spasao?"
Ja: "Da, jeste."
Kada bi samo mogao.
Tara: "Eva, je si li dobro?"
Ja: "Tara? Da jesam.
A je li Elena ovde?"
Tara: "Ne, kući.
Rođendan joj je, sećaš se."
Ja: "Jao, kako sam zaboravila?
Hajde idemo odmah."
Tara: "Takva?"
Pogldam se.
Ja: "Šta mi fali?"
Tara: "Pa što se mene tiče ništa, ali Elena..."
Malo sma razmislila i setila se pravila za Elenin rođendan. Nem ulaska bez...
Ja: "...Nee, ne mogu da se uvlačim u haljinu."
Tara: "Suknja?"
Namrštila sam se.
Ja: "Velike li razlike.
...Uh, dobro ajmo da se presvučemo."
Izašli smo iz bolnice i krenuli kuci.
Ja: "Ovaj Derek... možemo taksijem da idemo. Ne moraš da nas voziš."
Derek: "Ne uredu je, odvešću vas."
Ne, idi molim te.
Ja: "D...dovro."
Ne mogu sada da se prepirem sa njim, Elena sigurno već ludi što nismo sa njom.
Derek: "Hajde ulazite."
Nakon 20-ak minuta vožnje ja i Tobi smo bili ispred kuće, a Taru smo odbacili do nje.
Ja: "Hajde Tobi."
Tobi je izašao, i ja sam krenula kada me je Derek zaustavio.
Derek: "Stani."
Ja: "...Šta je bilo?"
Derek: "Doći ću večeras."
Ja: "Zašto?"
Čemu ovo, tako odjednom? Šta se događa sa tobom Derek?
Derek: "Želim nešto da ti kažem."
Ja: "Uredu. Čekaću te."
Derek: "Onda... vidimo se."
Ja: "Vidimo se."
Tada sam izašla iz auta i ušla u kuću.
Mama: "A tu si Eva. Hajde dušo brzo spremi se već nas očekuju."
Ja: "Mhm."
Otišla sam do svoje sobe, otvorila ormar i krenula da smišljam šta ću da obučem.

Ali nije mi bilo do toga, zato sam uzela prvo što mi je zapalo za oko.
Dobro poznata haljinica.
Nju sam nosila na večeri kod Dereka.
Ja: "Derek, mislim da mi se neće svideti ono što imaš da mi kažeš."
Obukla sam je, opeglala sam kosu i nanela sam malo šminke.
Zatim sam sišla u dnevnu.
Mama: "Spremna si?"
Ja: "Da, idemo."
Tara je došla po nas.
Tako smo svi zajendo krenuli na rođendan.