M&M

《 42 》Zamršene misli.

~Derek POV~
Džordan: "Već si se vratio?"
Ja: "Da.
Daj mi još nešto."
Džordan: "Pa sada još jedino mogu bombone da ti dam."
Ja: "Ne neriraj me."
Džordan: "Ne nerviram te, govorim ti činjecu da si od sinoć, u 9, pa do sada, u 11 ujutru, rešio 10 slučajeva."
Ja: "Šta?! Zar je toliko mnogo prošlo?"
Izgubio sam pojam o vremenu i to skroz.
Šta se dešava samnom, totalno sam se pogubio.
Ja: "Uredu. Ja... idem."
Džordan: "Stani. Imam nešto da ti kažem."
Ja: "Šta?"
Džordan: "Vidi... primetili smo nešto čudno u poslednje vreme."
Ja: "Što se tiče... čega tačno?"
Ispričao mi je šta je imao.
Imalo je tu još a to smo znali i on i ja, međutim to ostalo treba da otkrijemo.
A o čemu se tačno radi saznaćete kasnije.
Džordan: "Zato budi oprezan mali."
Ja: "O ne brini za to Džordane."
Krenuo sma prema svojim kolima, ušao u ista, te sam se zaputio prema firmi.

~Eva POV~
Sedim za svojim stolom u kancelariji.
Dereka još nema što mi je čudno.
Mislim već je 11 sati.
Kafa mu je odavno na stolu.
Samo se nadam da mu se nije ništa dogodilo.

I baš tada su se vrata kancelarije otvorila.
Ušao je on.
Pogledali smo se, ali nismo rekli ni reč jedan drugom.
Kao da smo zanemili.

Kao da je hteo nešto da kaže, međutim samo je skrenuo pogled i seo za svoj sto.
Hteo da uzme gutljaj, sada već hladne kafe.
Ja: "Ne!"
Pogledao me je ispod oka.
Ja: "Ovaj... kafa... ohladila se. Mogu da..."
Derek: "Onda napravi novu."
Šta je sada ovo bilo?
Čemu takav ton. Šta sam mu uradila?
Ja: "...Naravno."
Polako sam prišla, uzela šolju i izašla.

~Derek POV~
Šta je samnom?
Ne morma tako da joj se obraćam.
Ne smem da joj se tako obraćam.

Ubrzo se vratila sa novom kafom.
Eva: "Izvolite."
Izvolite?! Zaista?!
Čim mi persira znači da sam usrao sve što se moglo usrati.
Sjajno zar ne?
Dođavola Derek, idi dođavola.
Ja: "Hvala."
Samo hvala je l'?
Koji sam ja kreten. Neviđeni.

Ugg, još sad i neko kuca.
Ja: "Da?!"
Što vičeš Derek? Što se dereš?
Kloi: "Izvinite gospodine, ali hotno je."
Opet ova.
Pa zar nema pametnija posla nego da me smara.
Ja: "Šta?"
Uzeo sam joj fasciklu iz ruku i pregledao je.
Ja: "...Ovako... 2 radnika su dala otkaz i
... tebi je to jako hitno, je l'?!
Ne prekidaj me zbog pvakvih gluposti!
Gubi se odavde i idi sredi ovo s'nekim! "
Klo: "Ja... žao mi je, ali... rekli su mi da svaki novi radnik mora da razgovara sa vama."
Pogledao sam je oštro.
Ja: "Svi znaju, pa sam siguran da si i ti vrlo dobro znala da sam ukinuo to pravilo još odavno."
Znam vrlo dobro kada neko smisli laž u zadnjem trenu.
I sada ne zna šta da kaže.
Ja: "Uzmi faciklu i izlazi."
Kloi: "... Izvinite na smetnji."

~Kloi POV~
Kako se usuđuje da se tako ponaša prema meni?! I da me tako izbaci odatle?!
Uredu, smiri se Kloi.
Uskoro će Derek da bude samo tvoj, nećeš imati problema.

Onda sam se javila na svoj telefon, kada sam predhodno otišla u toalet.
Ja: "Šta hoćeš?"
Detektiv Rolins:  "Da li se tako priča sa nekim ko ti donosi dobre vesti."
Ja: "Hm, slušam."
D. Rolins: "Derek Hejl je završio sa svojom romansom."
Ja: "...Dobro jutro."
Prevrnula sma očima.
Zar je zaista mislio da to neću da saznam.
D. Rolins: "Uredu to si znala, a da vidimo da li si znala za ovo drugo."
Ja: "Idalje slušam."
D. Rolins: "Saznao sam gde je Derek našao ogricu.
....Ili bolje rečeno ko mu ju je dao."
Ćutao je par trenutaka.
Ja: "Pa? Ispljuni već jednom."
D. Rolins: "... Je si li poslala novac?"
Ja: "Uhhg, naravmo da jesam. I više nego što si tražio. A sada pričaj!"
D. Rolins: "Drago mi je što to čujem."
Ja: "Rekoh ti da peičaš!"
D. Rolins: "Uredu, uredu.
Pre oko 4 godine Derek Hejl je bio na Havajima."
Ja: "Na odmoru?"
D. Rolins: "Ili je zaista bilo tako, ili je samo tako trebalo da izgleda."
Ja: "Uredu, ne zanima me.
Vrati se na bitan deo."
D. Rolins: "Ogrlicu mu je dala neka devojka."
Ja: "NEKA devojka, je li?
Pa plaćam te da saznaš koja tačno devojka!
To sam i ja mogla da predpostavim!"
D. Rolins: "Saznaću uskoro."
Ja: "I bolje ti je da saznaš.
I saznaj zašto mu je to dala."
D. Rolins: "Uredu."
Prekinula sam.

Kakav kreten. Ono najbitnije nije saznao. Ne mogu da verujem.

~Eva POV~
Zašto se Derek tako ponaša.
Ne liči na njega da samo tako počne da viče na nekog.
Nešto se desilo.
A kako sam videla ovo od malo pre, strah me da ga pitam šta mu je.
Ali ja ne bih bila ja kada ne bih to uradila, zar ne?

On je sedeo držeći se za glavu, pa me nije video. Zato sam polako ustala sa svog stola i prišla njegovom.
Ja: "...Je si li dobro?"
Pogledi su nam se susreli.
I uplašila sam se, jer nisam videla kako me gleda.

To nije bio pogled koji plaši, u tom pogledu se samo videla tuga i zbunjenost. Koliko mogu da pretpostavim.
Derek: "Ne."
Kratko, ali tako mnogo govori.
Znam da ne želi da mi kaže zašto, pa ga zato i nisam pitala.
Prišla sam mu s' leđa, i obgrlila ga rukama.
Nije mi bilo bitno da li će da počne i na mene da viče, ili bilo šta drugo.
Znala sam da mu ovo treba.
Ja: "Proći će."

~Derek POV~
Da li neko zaista može ovako da utiče na mene.
Na mafijaša čije je srce polomljeno, a duša poluprazna.
Koji ubija bez da trepne.
Da li samo jedna žena može ovako da me smiri.
Ne mogu da poverujem u to.
A opet ovo mi prija.
Toliko me smiruje.
Ja: "Hvala ti."
Eva: "Nema potrebe da mi se zahvaljuješ."
Ja: "Ne Eva... hvala ti."
Shvatila je da je ovo 'hvala ti' izašlo iz srca.
Eva: "Uvek Derek."
Uvek... mislim da mi je to i potrbeno.
Da neko uvek bude pored mene i ovako me smiruje.

Uhh, da li... je li moguće da zaista osećam nešto više prema Evi.
... Ne. Ne mogu. Ne smem.
Evi ne treba ovakav život. Već je dosta uvučena u njega.
Ali ne treba da se brinem zbog toga, ja... ne osećam nešto više.