M&M

《 26 》 Nikad ne reci nikad.

Dva ujutru je. Vraćam se sa svog, drugog zadatka. Bili su malo komplikovaniji, zato sma završio smao dva.
Polako ulazim u kuću da nikoga ne probudim.
Zatim sam uzeo telefon i nazvao Džordana, zaboravio sma da mu kažem.
Džordan: "Reci mali."
Ja: "Ej Džordane. Pronađi mi najbolje ljude da čuvaju kuću."
Džordan: "Imaš one koji su ti ranije bili obezbeđenje. Mogu li oni?"
Ja: "Da mogu, neka dođu odmah sutra.
I pronađi još nekoliko njih da posmatraju situaciju kod Evine kuće za svaki slučaj."
Džordan: "Uredu mali. Smatraj to odrađenim."
Ja: "Hvala. Zdravo." Prekinuo ama i krenuo prema sobi, međutim nekakav zvuk se čuo iz kuhinje pa sam otišao da proverim.
Polako sam ušao i zatekao nekog kako stoji pored stola. Žensko, ali nisma znao ko je tačno.
Prišao sam i spustio ruku na rame.
Eva: "Aaa!!"
Ja: "Šš, ne viči, smiri se. To sam ja."
Eva: "Pa jesi li ti normalan? Srca mi umalo nije stalo."
Ja: "Šta zaboga radiš ovde? U dva ujutru?" Rekao sam i upalio svetlo.
Eva: "Jedem kao što vidiš!" Drsko mi odgovori.
Ja: "Šta sam ti uradio pa mi tako drsko odgovaraš?"
Spustila je svoj euro krem na sto.
Eva: "Izvini. Nisi mi ništa uradio.
Žao mi je." Bog me ubio ako ja razumem ovu devojku.
Ja: "Dobro, uredu je. Nema veze."
Rekao sam i nasmešio se.
Odjednom me je pogledala kao da je tek sad primetila da sam stigao, a ne pre 20 minuta.
Samo mi je uskočila u zagrljaj.
I ja sam uzvratio.
Eva: "Održao si obećanje."
Na sam spomen toga mi se usne razvuku u osmeh.
Čim se prisetim mog obećanja, i... njenog poljupca za sreću.
Ja: "Naravno da jesam. Zar misliš da bih te ostavio?"
Eva: "Znam ja da me ne bi ostavio."
Odvoili smo se. Ali sam ja idalje imao osmeh na licu. Međutim... i ona je.
Eva: "Nego Derek."
Ja: "Da."
Nekako je moje ime izgovorila nervozno, što me je nateralo da se zabrinem. Međutim...
Ja: "Da?"
Eva: "... Ja sam jako gladna."
Njen odgovor me je baš nasmejao.
Ja: "Pa do sada si jela i opet si gladna?" Idalje sam se smejao a ona je počela da se duri.
Eva: "Nisam, tek što sam sišla do kuhinje.
Kakav si bezobrazan.
Ja ti lepo kažem da sam gladna a ti se smeješ.
Nisi fer." Ona... samo što ne zaplače.
Ali zaboga samo sam se smejao!
Ja: "Dobro, izvini, ali smešno mi je.
Zar ćeš da plačeš zbog toga?"
Eva: "Gladna sam." Počela je da cmizdri kao malo dete. Šta joj je?
Ja: "Dobro, dobro. Smiri se.
Nemoj da plačeš."
Eva: "Napravi mi da jedem." Rekla je i sela na stolicu.
Ja: U dva ujutru da ti pravim da jedeš?"
Eva: "Molim te Derek." Pogledala me kao dete.
Ja: "Negledaj me tim svojim tužnim okicama."
Eva: "Derek, gladna sam." Opet je krenula da plače.
Uzdahnuo sam i čučnuo do nje, da budemo u istoj visini.
Ja: "Dobro pobedila si. Pravim ti... večeru, ili doručak. Uglavnom pravim ti jelo." Istog trena je podigla glavu i nasmejala se.
Eva: "Aa jej! Hvala!"
Opet mi je skočila u zagrljaj i pali smo na pod.
Ja: Au." I udario sam glavom o pod.
Eva: "O izvinii. Izvini molim te Derek. Nisma želela.
Je'l te mnogo boli?..."
Opet ona i to kakao se pogubi kad napravi sitnu grešku.
Mislim ova i nije ni greška. Ali opet, njoj jeste.
Ja: "Znam  da nije namerno. Smiri se.
Ne moraš da se izvinjavaš."
Eva: "Ako tako kažeš."
Ja: "Ali možeš da ustaneš  sa mene pa da napravimo jelo."
Eva: "O da." Ustali smo sa poda, pa sam je pitao...
Ja: "I šta želiš da ti napravim?"
I skinuo sam jaknu.
Eva: "Želim špagete."
Ja: "Špagete?"
Eva: "Aha."
Ja: "Dobro.
Pravimo špagete."
Sela je  na radni sto.
Ja: "Rekao sam da praviMO špagete."
Eva: "Pa da, pravimo."
Ja: "Misliš da ćeš iz te pozicije moći da ih praviš, a?"
Eva: "Pa ja ću da ti dajem instrukcije Derek. Pošto si smotan da ih sam napraviš."
Ja: "Molim?"
Eva: "Ništa." Skrenula je pogled kao da zaista nije bilo ništa.
Ja: "Pa onda ti ja i ne trebam. Možeš sama da ih napraviš."
Eva: "Ne. Ne idi.
Trebaš mi."
Trebaš mi... samo to je dovoljno da mi ona razvuče osmeh.
Ja: "A je li?"
Eva: "Da."
Ja: "... Ne. Možeš ti to sama."
Eva: "Neee. Ne mogu sama... Trebaš mi."
Ja: "Dobro, smao nemoj da plačeš."
Eva: "Ako ostaneš neću."
Ja: "Dobro, ostaću."
Eva: "😊🙂"
Tako smo napravili špagete.
I servirali.
Naravno gospođa je htela i sos uz njih, tako da smo i to napravili.
Eva: "Mmmm... jako su ukusne."
Ja: "Da, vidim da jesu."
Eva: "Vidiš?"
Ja: "Pa kako ždereš siguran sam da jesu."
Spustila je svoju viljušku i pogledala me je ljutito.
Ja: "...Šta sam sada rekao?"
Samo je ćutala i idalje me ljuto gledala.
Ja: "Dobro." Ja sma krenuo da jedem, ali se gospođica baš tada setila da treba da priča.
Eva: "Zar ne znaš ni izvini da kažeš?"
Izvini? Kakvo sad izvini? Je li ovoj devojci sve uredu s'glavom?
Ja: "Šta?"
Eva: "Pa kako smeš da mi kažeš "Kako ždereš". Ha?"
Samo sam je gledao par trenutaka, i shvatio da je najbolje da se samo izvinim.
Ja: "Dobro, iz..."
Eva: "Pa nije dobro!"
Majke mi uplašio sam se.
Ja: "Izvini. Žao mi je što sam to rekao."
Popustila je, i nastavila sa jelom.
Eva: "Dobro. Opraštam ti."

Završili smo sa jelom, bilo je oko 3 i 30, i napokon smo otišli da spavamo.
Ali čim smo ušli u sobu video sam da se malo unervozila.
Ja: "Šta ti je sad? Što si sada nervozna?"
Eva: "... Ma nisam. Samo... nisam."
Jeste, i znam zašto je nervozna. Ali ne bi trebala da bude jer...
Ja: "Pa i ranije smo spavali u istom krevetu. Zašto si sada nervozna?"
Eva: "Ma ne, nisam nervozna zbog toga.
Nisam ja uopšte nervozna."
Itekako jesi.
Ali idalje mi nije jasno zašto je nervozna, razlog sam naveo malo pre.
Ja: "Uredu je.
Ti spavaj na krevetu, a ja ću ovamo na kauču."
Eva: "Ne ti spavaj na krevetu, a ja ću na kauču.
Ti si sigurno umoran, a ja nisam.
Tako neće biti fer."
Ja: "Uredu je."
Eva: "Ne. Nije."
Ja: "Dobro onda spavamo zajedno.
Mislim na istom krevetu, pošto ti neces da spavas na kauču.
..Pa šta ćemo?"
Eva: "Kakav si. Mrš."
Ja sam počeo da se smejem.
Ja: "Bože, šta sam zgrešio pa da s'tobom završim."
Eva: "Nisi ti završio samnom nego ja s'tobom!"
Namrštila se i sakrila pod posteljinu.
Duboko sam uzdahnuo i samo sam legao da spavam, umor mi nije dao da se idalje raspravljam sa njom.

I taman kada sam bio na korak od sna gospođica se opet oglasila.
Eva: "Derek?"
Ja: "Mm?" Odgovorio sam potpuno nezainteresovano, jer sam i bio nezainteresovan. Samo sam želo da spavam.
Međutim dokle god sam u istom krevetu s'njom to se neće desiti.
Eva: "U zadnje vreme nosiš mnogo crno."
Ja ne znam da li je to samo ona, ili svakoj ženi na svetu na pamet padaju ovako glupe teme u 4 ujutru.
Ja: "Pa?"
Eva: "Pa brate promeni malo."
Ja: "Važi, hoću." Složio sam se samo kakao bi me ostavila da spavam.
Ja ću svakako sutra opet crno.
Ali ona nastavlja.
Eva: "Zašto ti ne verujem?"
Ja: "Eva molim te da razgovaramo u neko normalno vreme a ne u 4 ujutru.
Amo me molim te pusti da spavam."
Eva: "Dobro." Mislio sma da je zaspala međutim nakon par trenutaka sam začuo tihi jecaj.

Majke mi treba da dobijem nagradu ako preživim noć sa njom.
Ja: "Pa što sada plačeš?"
Eva: "Ne plačem."
Odgovorila je idalje okrenuta leđima.
Ja: "Aha. Dobro."
Ali onda se okrenula ka meni. I opet sam video njene uplakane oči.
Eva: "Kako dobro, ne možeš da kažeš dobro."
Ja: "To sma rekao samo kako bi se okrenula.
A sad mi reci što plačeš?"
Eva: "Pa ti mene mrziš.
Ne sviđam ti se. I znam da bi želeo da nisam ovde."
Ja: "A ko ti je to rekao?"
Eva: "Kako ko, pa ti si rekao."
Ja: "Ja. Nisam.
Ne mrzim te. Dopadaš mi se.
I meni dobro što si ovde.
Jer da nisi sada bih sigurno legao gladan."
Zadržavala je osmeh.
Ja: "Pa nasmej se."
Eva: "Neću."
Rekla je i...zagrlila me.
Ja: "Eva.."
Eva: "Ne smeta ti... da ovako... spavamo."
Zamislio sam se par trenutaka, i meni zaista ne smeta da spavam zagrljen s'nekim.
Kako je to moguće? Ja koji mrzim zagrljaje upravo spavam u zagrljau s'nekim.
Sa devojkom.
Ja: "Ne. Ne smeta mi."
Eva: "Onda laku noć."
Ja: "Laku noć."
I mogu vam reći da nisam dugo ovako lepo spavao.