M&M

《 77 》 Šetnja

~Derek POV~
Došao sam kući, i bolje da nisam.
Eva: "Kako to misliš ne znam?"
Ja: "Pa ne znam. Ova misija nam nije bila dodeljena, Oli je u ovome sam."
Eva: "Ne zanima me.
Saznaćeš šta je sve ovo, i dovešćeš mi Elenu živu i zdravu da li sam jasna?
A ako ti nećeš, ja ću. Makar mi to bilo poslednje."
Ja: "Pokušaću obećavam."
Eva: "Obećaj mi da ćeš to uraditi, a ne da ćeš pokušati."
Ja: "Eva ne razumeš."
Eva: "A šta ovde ima da se razume Derek?! Sem toga da je Elena uvaljena u sve ovo i da svakog trenutka mogu da je ubiju, i da ću ja biti kriva za to."
Boli me svaka njena suza, ali ne mogu da joj pokognem.
Ne znam kako.
Ja: "Nemoj da plačeš Eva, molim te.
Znam kako se osećaš, shvatam te.
Ali i ti mene moraš da shvatiš.
Oliver ovo radi iz svojih razloga a ja u to nemogu da se mešam. A želim da pomognem, ali ne znam kako.
Shvati me molim te, u sredini sam."
Eva: "...Epa i meni je žao, ali moraš da izabereš.
Ili ja, ili oni."
Ja: "Šališ se? Stavljaš mi ultimatum? "
Eva: "Upravo to radim."
Od jednom osetio sam veliku potrebu da nešto razbijem.
Ja: "...Kako možeš.
Teraš me da biram, između tebe i ljudi koji su mi život spasili, Džordana koji me je podigao sa ulice i dao mi krov nad glavom, koji me voli kao rođenog sina?!
Ti nemaš prava da to radiš!
Gubi mi se sa očiju!"
Video sam pogled u očima, pomešana osećanja.
Bes, žalost i krivica.
Treba da joj bude tako, ne shvata.
Ja: "Ja tebe nikada ne bih terao da biraš između mene i svoje porodice, nikada!
Odlazi, pre nego što zaista pobesnim!"
Nije rekla ni reč pokupila se i otišla.
Ne osećam se loše zbog ovoga.
Volim je, pa zaboga proveo sam ceo život tražeći je, ali da me Džordan nije spasao ne bih imao taj život da njoj posvetim.
Ovo joj nikada neću zaboraviti. Nikada.
Proveo sam ostatak večeri u tišini, sam sa sobom, tražeći način da sve ovo nekako rešim.

Prvo što treba da uradim jeste da posetim Franka Moore-a.

~Eva POV~
Kako je smeo tako da razgovara samnom.
Možda jesam... pogrešila sam izgleda, ali ne treba da viče na mene.
Da mi kaže da se gubim, uredu. Neće me više nikad videti.
Gotovo je.

Nemam vremena da tugujem, ili da žalim sebe, moram da pomognem Eleni.
Ne znam kako ću, ali moa bar da pokušam.

~Tara POV~
Jedan od mojih najgorih dana u životu, otac i majka su mi se razveli.
Ne znam koliko je sati prošlo od kako plačem.
Majka i ja se iseljavamo za koji dan.
Ne znam ni gde ćemo ni šta ćemo.
Ne znam odakle početi.
Ovo je jedno novo poglavlje i ne znam kako treba da se započne, kojim rečima.
Iz razmišljanja me je izvuklo kucanje sa druge strane vrata.
Ja: "Da?"
Ustala sam sa poda brišuću suze.
Mama: "Neko je došao da te vidi Tara."
Ja: "Eva i Elena?"
Odgovorila sam otvorivši vrata.
Ja: "Mejsone?"
Mejson: "Zdravo.
Došao sam da vidim kako si."
Ja: "Ja... dobro sam."
Mama: "Ostaviću vas same."
Otišla js.
Ja: "Uđi.
Sedi."
Mejson: "Jesi li bolje?"
Ja: "Da, naravno."
Sela sam pored njega.
Mejson: "Ne izgledaš tako."
Ja: "Izgled ume da vara."
Mejson: "Natečene oči od plača ne mogu da zavaraju."
Ja: "Zašto si došao?"
Mejson: "Da vidim kako si."
Ja: "Kako si znao da mi se roditelji razvode."
Mejson: "I nisam, ali pre neki dan sam čuo Elenu i Evu kako pričaju o problemima koje imaś, pa sam se premišljao da li da dođem ili ne.
I na kraju evo me."
Ja: "Hvala ti."
Mejson: "Na čemu?"
Ja: "Zato što si došao.
Ni Eva ni Elena nisu došle."
Mejson: "Doći će siguran sam.
Sigurno imaju dobar razlog što već nisu ovde."
Ja: "Da, znam?"
Mejson: "Znaš, na putu ovamo mislio sam da ćeš da vičeš na mene, spremao sam se na to.
Pa mi je sada čudno što si mirna."
Nasmejala sam se. Sada kada je to spomenuo i meni je čudno.
Ja: "Iskreno prija mi što si ovde."
Mejson: "Zaista?"
Ja: "Toliko si iznenađen?"
Mejson: "Pa... jesam."
Ja: "Izgleda da sam i ja tebe iznenadila."
Mejson: "Jesi."
Tu smo prestali sa razgovor, nakon čega je tišina postala jako neprijatna.
Ja: "Ovaj idem ja da se umijem."
Mejson: "Da naravno..nego hteo sma da te pitam, da li bi... ovaj, da li bi htela da se prošetamo. Ako želiš?"
Ja: "... Hoću. Mislim da bi mi šetnja prijala."
Mejson: "Sjajno, sačekaću te da se spremiš, dole u dnevnoj."
Ja: "Uredu, požuriću."
Mesjon: "Uredu."

~Mejson POV~
Ne sećam se kada sam bio ovoliko nervozan.
Drago mi je što je pristala.

Svašta sam radio u životu, ali pozvati devojku na sastanak je definitivno najteže od svega.
Tarina Mama: "Pa, kako je prošlo?"
Ja: "Zdravo gospođo.
Da, pa prošlo je dobro.
Nije vikala na mene. To je napredak valjda."
Tarina mama: "To je veliki napredak."
Ja: "Slažem se.
A sada je čekam da se sredi i idemo..."
U sred moje rečenice Tara je silazila niz stepenice.
"...u šetnju."
Nije bila u prelepoj haljini, sva našminkana, bila je samo devojka u trenerci sa raščupanom kosom.
Ali meni je oduzela dah.
Tarina mama: "Lepo se provedite."
Tara: "Hoćeš li sa nama mama. I tebi bi prijala šetnja."
Tarina mama: "Ne dušo, dobro mi je ovde. Vi idite."
Tara: "Sigurna si?"
Tarina mama: Naravno, vidimo se."
Tara: "Uredu.
Hajde idemo."

Ja: "I gde želiš da idemo?"
Tara: "Pa zar ne idemo u šetnju?"
Ja: "Pa možemo i u šetnju i još negde."
Tara: "Naprimer?"
Ja: "Na večeru?"
Tara: "Na večeru, opa.
Ti to mene pozivaš na sastanak."
Ja: "Upravo to želim.
Tara, shvati me ozbiljno, shvati da sam ozbiljan u vezi tebe.
Znam da situacija nije najbolja, i da možda nije vreme za sastanak, ali čekaću te.
Koliko god da ti je potrebno."
Tara: "Ne mogu."
Ja: "Šta?"
Tara: "Ne mogu da te shvatim ozbiljno Mejsone."
Ja: "Zbog čega? Šta to činim pa da nemožeš da me shvatiš ozbiljno?"
Tara: "Ne činiš ništa u tome je stvar.
Nateraj me da te shvatim ozbiljno."
Ja: "Uredu. Potrudiću se."
Tara: "Evo ti mala pomoć."
Ja: "Slušam."
Tara: "Obrati pažnju na sitnice."
Ja: "Uredu, to ne bi trebalo da bude teško."
Tara: "Ako si ozbiljan neće ti biti."
Ja: "Dokazaću ti.
Želim da budeš moja."

~Tara POV~
Rekao je te ostavio poljubac na obrazu.
U ovakvoj situaciji bih se pobunila, ali ne i sa njin.
Prija mi dok sam sa njim.
Nisam mislila sa hoće. Mislila sam da ga mrzim.
Izgleda da sam samu sebe zavarala.
Mejson: "Hajde idemo."
Kroz celu šetnju držao je moju ruku u svojoj.
I nije je puštao.
Izgleda da je Mejson bolji nego što sam mislila.
A nadam se da se ovog puta ne varam.