M&M

《 64 》Druga šansa.

~Džordan POV~
Da li ste ikad bežali od svoje sudbine?
Ako niste, ni nemojte. Jer nemožete da pobegnete sudbini.
Možete da se krijete, možete da se igrate šuge godinama, ali na kraju sudbina vas sustigne.
Kao što je i mene.
Ja upravo gledam u ono od čega sam bežao, tačnije u onu od koje sam bežao.
Krio sam se tolike godine, trčao sam i trčao ali prošlost i sudbina su me sustigle.
Sada stojim za istim stolom sa njima, oči u oči.
Lila: "Pa? Zašto smo ovde?"
Shvatite na vreme da je bezazleno bežati od neizbežnog.
Možda ćete biti sigurni na neko vreme, ali sve što je trebalo da se desi nekada desiće vam se kada vam sudbina opet udari šamar kada vas opet sretne.
A iako za to budu bile potrebne godine, vama će se činiti kao nedelja.
Znam to iz ličnog iskustva.
Ja: "Zar mora postojati razlog?"
Lila: "Da, mora."
Ja sam mislio da mogu da joj umaknem, za zuvek. Izgleda da sam se precenio.
Mislio sam da ću je zaboraviti, ipak ostala mi je urezana u srcu, mislima a i očima.
Mislio sam da će bar ako je nekada opet sretnem, biti stara i ne tako lepa. Da ću je onda tada ostaviti iza sebe.
Ali nije, ostala je prelepa kao i prvog dana kada sam je upoznao, ili je moje srce tako pamti i neda očim da je vide drugačije.
Ne znam šta je od toga tačno ali nije ni bitno.
Ja: "A šta ako ga nema?"
Lila: "Ako ga nema, onda nema potrebe da sedimo ovde i razgovaramo."
Ja: "Kažeš to, a ipak idalje sediš ovde samnom i razgovaraš."
Skrenula je pogled ker nema šta da mi kaže.
Tako je uvek radila. Međutim ranije bi uvek imala smešak na licu jer bi se postidela. Dok joj sada na licu stoji samo ozbiljnost.
Ali oči, oči je idalje odaju.
Lila: "Reci mi, zašto smo ovde?"
Ja: "Zato."
Kažu da su oči ogledalo duše.
Jesu, ja vidim njenu dušu u tim šarenim očima. Smeđa pomešana sa svetlo zelenom bojom.
U njima vidim da ima iskre koja sija i daje nadu da za nas pistoji budućnost. Ili bar ono što je od nje ostalo.
Ne znam šta ona vidi u mojim, ili da li uopšte vidi nešto u njima. Zato što moja duša odavno nije u meni. Ona je ostala sa njom, u ovom gradu, onda kada sam otišao od nje.
Možda se sada vratila, sada kada smo s evratili jedno drugom. Zaista neznam.

Ja sam, kako mnogi kažu, čovek sa odgovorom na svako pitanje. Ali sa njom je drugačije.
Kada se radi o njoj ja ne znam ništa. Ne znam da odgovorim na nijedno pitanje. To me i plaši. Da neko ima toliku kontrolu nadamnom.
Ali ne mogu da joj se usprotivim. Ne mogu da joj kažem da me ostavi i pusti na miru, da me više ne kontroliše.
Zato što ona onoliko koliko utiče na mene i koje razmišljanje, toliko i utiče na moj život. Ako me ona napusti, mislim da ću i ja napustiti sve ostale.
Lila: "Ozbiljna sam. Nemam vremena za ovo. Imam posla.
A verujem i ti."
Ja: "Možda."
Poznajem te Lila. Možda sam tada otišao, ali nisam zaboravio da sa sobom ponesem sve uspomene na nas.
Nervira te što ovako ignorišem tvoja pitanja. A to i želim.
Da se razljutiš. Bila bi još lepša kada bi se naljuila.
Ali idlaje se neda. Smiruje svoje emocije.
Lila: "Možda ti nemaš, ali ja sigurno imam. Pa ako nemaš ništa pametno da mi kažeš..."
Ja: "Imam."
Lila: "Onda požuri."
Ja: "Da požurim. Zašto?
Zar nemožemo malo da sedimo u tišini."
Lila: "Zašto to želiš?"
Ja: "Znaš zašto."
Lila: "Pa naravno, ti uživaš u tišini."
Ja: "Užuvam. A pogotovo kada gledam nešto prelepo kao što si ti, dok je tiho."
Osećam se kao da smo na početku.
Kada sam pokušavao da je postidim ovakvim komplimentima.
Ali ta vremena su prošla, zajedno sa našom mladošću.
Ali to je prošlost, zato se sada nije postidela već mi je uputila topao pogled.
Lila: "Da li da verujem u ovo?
Jer da jeste istina ne bi propustio ovolike godine tišine i naših pogleda."
Ja: "Istina je Lili."
Tako sam je zvao. Bila je samo moja Lili.
Bila je, ali nije ostala.
Lila: "Lila."
Ja: "To sam i rekao."
Lila: "Nisi."
Ja: "Nisam, jer znam da više voliš da te zovem... Lili."
Lila: "Ne, ne volim"
Ja: "O, onda se izvinjavam, Lili."
Lila: "...Nisi mi odgovorio na pitanje.
Zašto smo ovde?"
Ja: "Znaš zašto."
Lila: "Ne znam, reci mi. Želim da mi kažeš."
Nije se promenila. Ništa se kod nje nije promenilo.
Ivek bi ovako želela da mi vadi reči iz usta. Iako već zna odgovor, želi da ga čuje od mene.
Ja: "Lili... vrati mi se."
Nije se iznenadila kojim odgovorom.
Zato što je već znala šta ću da kažem.
Lila: "Ne želim."
Ja: "Zašto onda tvoje oči govore drugačije?"
Lila: "Ne govore drugačije, samo ti vidiš ono što želiš."
Ja: "A ne. Jasno vidim da želimo isto."
Lila: "O ne, ja ne želim da opet budemo mi."
Ja: "Zašto Lili? Zar ti nisam nedostajao?"
Lila: "O jesi. Ite kako. Svaki dan, od onda.
Nije prošao nijedan sekund bez tebe u mom srcu.
Nisam prošla nekom ulicom a da nisam videla naše uspomene.
Nisam pogledala u ogledalo a da nisam videla svako mesto na kome si ostavio trag tvojih usana.
Ali sva ta prelepa sećanja su se pretvorila u staru bol kada smo se opet sreli.
Želim da ta bol nestane. Zato i idem za neki dan."
Ne, nesmeš da odeš.
Ja: "Nemoj da ideš Lili."
Lila: "To sam i ja tebi govorila onoga dana.
Rekla sam ne idi, ostani. Ali ipak si otišao."
Ja: "I napravio sam grešku.
I zažalio sam. Nemoj da napraviš istu grešku."
Lila: "Napraviću. Samo da bih te povredila kao što si ti.mene."
Ne zasmejavaj me Lili.
Lila: "Šta je tako smešno?"
Ja: "Ne možeš ti to Lili.
Tebe će to više da boli. Jer me idalje voliš, vidim to."
Lila: "Ne. Ti samo visiš ono što želiš da se desi. Ali neće."
Ja: "Neka se desi Lili. Za moje, i tvoje dobro."
Lila: "Ne. Ne želim da opet budem povređena. Mislim da neću izdržati toliko."
Ja: "Nećeš ni korati, jer te ovoga puta neću napustiti."
Lila: "To si rekao i na početku.
Da me nećeš napustiti.
Ali ipak jesi."
Ja: "Lili... morao sam."
Lila: "Ne, želeo si."
Ja: "...Da želeo sam.
Mislio sam da je to najbolji način da te zaštitim od senki moga života sa kojima sam se lako borio, jer nisam mario za svoj život pa nisam imao ništa da izgubim.
A kada si ti ušla u moj život, od tada sam ja imao sve da izgubim. Zato što si ti bila moje sve, Lili.
Kada sam otišao izgubio sam to sve, ali si bar bila na sigurnom. Daleko od opasnosti, daleko od mene."
Lila: "Da si ostao pobedili bi svaku opasnost. Samo da si bio pored mene."
Ja: "Znam, sada sam toga svestan.
... Molim te Lili. Daj nam šansu.
Da nadoknadimo sve što smo propustili, i da proživimo ovo što nam je ostalo."
Lila: "...Ne mogu.
Ne plašim se da opet pokušam, ali se plašim stare boli."
Ja: "Neće je biti. Obećavam."
Lila: "Kako da budem sigurna da si iskren?"
Ja: "Ovako..." Kao deca.
Lila: "Zaista? Tako ćeš da mi obećaš?"
Ja: "Da, baš tako.
Znam da ćeš ovako da mi veruješ."
Lila: "...Upravu si."
Dobio sam još jednu šansu.
I ovoga puta neću da je propustim.