When dreams come true

4. POZIV

Mya P.O.V

Iz mog dubokog sna me probudi čudna buka iz kuhinje. Uzmem mobitel i, nakon što me ubije svjetlina zaslona, ustanovim da je pola osam. Što radi ona, za Boga miloga, ovako rano budna? Joj Carla, Carla, zadaješ mi glavobolju.
Lijeno ustanem i nataknem svoje papuće pa izađem iz sobe. Nakon što se nađem na vrhu lijepih, drvenih stepenica, shvatim da nisam ponjela mobitel pa se vratim i uzmem ga s kreveta. Joj, kako bih ti se rado vratila u zagralj, ali ako sada zaspim neću se probuditi do sutra. Jedva se spustim po stepenicama, a zatim zateknem Carlu kako pokušava... Ne znam što pokušava. Uđem nesigurno u kuhinju i dođem do stola.
"Molim te objasni što pokušavaš?" - spustim mobitel na stol. Pošto mi je bila okrenuta leđima, približim joj se da pogledam što radi.
"Ništa me ne pitaj." - razbije jaje na tavu.
"Carla!" - skoćim i maknem tavu sa vatre. Ona se pomakne malo po strani.
" Pa što sad pak ti radiš?" - stanem ispred nje gledajući u to jadno jaje.
"Na koju foru misliš da se jaje neće zalijepit za tavu?" - dobaci jedno 'ou' nakon čega ja odem do kraja kuhinje i uzemem maslac iz frižidera.
Ukoliko se nije dalo zaključiti iz predviđenog, Carla nije baš od kuhanja. Inaće sam ja zadužena za to. Ne znaći da je Carla nesposobna. Istina je da puno radi i jednostavno ne stigne još i kuhati. Zato sam se ja uhvatila kuhanja dok nam kućanske poslove obavlja teta spremaćica. Ne sramim se toga, da nje nema, vjerojatno bi se obje pogušile u dlakama Mimana i Dele. No dobro, svako ima dara za nešto. Carla i ja smo poslovne žene. Nismo kućanice, ali Bože moj.
Izlijem jaje u šalicu, prethodno izvađenu iz kuhinjskog elementa. Zatim nožem odrežem dio maslaca kojeg stavim na tavu, koju potom stavim na vatru. Nakon što se maslac otopi dodam i jaje.
"Vidiš? To je sva mudrolija!" - izvadim iz ladice s beštekom, špahtlicu za okretanje i čekam dok se jaje ne ispeće. Paralelno uz to stavim vodu u kuhalo da proključa. Trebat će mi kava. Dug dan je pre nama.
"Carla, želis i ti kavu?" - dobaci jedno 'Da.' pa potom vrati pogled na mobitel. Čujem iritantan zvuk svog mobitela. Tko je ovako rano? Znam da sam uvijek dostupna za svoje klijente, ali bonton je bonton. Pola osam je, ljudi bi stvarno trebali naučiti što je prerano.
"Javi se, molim te!" - viknem.

Carla P.O.V

"Javi se, molim te!" - Mya mi dovikne iz kuhinje.
"Nepoznat broj je!" - viknem joj natrag kad uzmem mobitel u ruku i pročitam broj.
"Nema veze javi se i ako je neko tko me treba reci da ću sada doći!" - vikne te ja povučem prstom po ekranu.
"Molim? Myin telefon, Carla pri istom." - kažem ozbiljnim, poslovnim tonom. Vjerojatno je netko od klijenata.
"Dama u crvenom?" - začuje se s druge strane slušalice. Prepoznala bih ovaj glas u svakom trenutku, svakoj sekundi, u bilo koje doba noći.
"D..Dylan?" - jedva promucam, zatim duboko udahnem kako bi se suzdržala od vrištanja.
"Dylan?" - čujem tupi udarac, a zatim se do mene nacrta Mya.
"Da da, ja sam. Sjećaš se... Audicija?" - ježim se na zvuk njegovog glasa i ne mogu, jednostavno ne mogu otvoriti usta. Kao da su se zacementirala. Bože Carla skoncentriraj se!
"Joj daj mi telefon budalo." - Mya mi otme mobitel i stisne gumb te ukljući razglas.
"Hej, Mya je." - kaže normalnim tonom.
"Yo yo najbolja frendice!" - nasmije se, a zatim i ona njega simpatično pozdravi.
"Što je sa damom u crvenom?" - Mya se krene smijati. Za neko čudo njegov ton je ostao ozbiljan.
"Dama u crvenom?" - upita ga podrugljivo, ali
on ju samo spusti.
"Ne ozbiljno. Gdje je?" - kaže već malo razdraženo.
"Tu sam." - jedva nesigurno kažem.
"Molim te prebrodi tremu i udari ovu plavušu u moje ime!" - nasmijem se.
"Mogu zamisliti tvoj slatki smijeh sada." - kaže Dylan, a ja se idalje smješkam dok se ova plava budala idalje valja od smijeha.
"Hoću." - kažem tiho.
"Molim te lupi ju, a zatim se nacrtajte u studiju. Filipe će biti ljut ako niste tu do deset. Ubit će i nas i vas." - kaže sve u jednom dahu.
"Molim?" - razlogaćim oči i udarim Myu.
"Au, fizičko nasilje u obitelji!" - prodere se na što obje začujemo Dylanom smijeh.
"Čestitam dame, dobile ste uloge u filmu!" - zašutimo i pogledamo se.
"Ne lažeš?" - upita ga Mya.
"Ne. Što misliš zašto bih vas zvao?" - kaže Dylan ozbiljno.
"Zvao bi me ionako i ovako. I sam znaš." - odbrusi mu Mya uz smijeh.
"Istina, ali ne ovako rano." - dobaci mu jedno "Istina" i nastavi se smijati. Čujem da i Dylan crkava od smijeha. Zatim čujem neko suškanje te potom drugi glas.
"Molim vas, budite do 10 u studiju od jučer." - čujem dobro prepoznatljiv britanski naglasak. Kada ga Mya čuje unormali se, pa koliko je moguće, i privuče se bliže telefonu.
"Dobro bit ćemo tamo. Nema problema." - kažem normalnim tonom.
"Dobro. Onda se vidimo." - kaže Thomas, a Mya sluša kao da je čula ne znam sto.
"Trebamo li što donjeti?" - upitam radoznalo.
"Osim sebe i talenta, zasad ne." - nasmijem se na njegove riječi.
"Dobro Thomas. Vidimo se." - oslovim ga imenom na što me Mya prodorno pogleda.
"Vidimo se Carla." - čujem zvuk spuštanja slušalice. Pružim Myi mobitel. Ona me idalje prodorno gleda.
"Nezrelo od tebe, da znaš." - kažem joj, ona uzme mobitel iz moje ruke i spusti ga na stol.
"Ej, Mya!" - mahnem joj pred očima. Sad više nije gledala mene, gledala je kroz mene, a to je najgori osjećaj.
"Carla!" - cikne i uhvati me za ramena.
"Što je?" - kažem smireno.
"MI SMO GLUMICE!" - skoći i počne skakati oko stola kao neko dijete.
"Smiri se! Sad popi kavu, obuci se i idemo u studio. Moramo krenuti oko 9. Možda i prije. Jutro je, što znaći samo jedno; gužva." - naredim joj. Kimne glavom, a zatim uz pjesmu odleprša u svoju sobu. Samo se nasmijem ne vjerovajući što se upravo dogodilo.