When dreams come true

17. SKORO

[...]

Mya P.O.V

Oko pola devet, već sam bila u studiju. Carla na žalost danas nije bila sa mnom jer je morala odraditi par operacija u bolnici, tako da je Filipe odlučio snimiti možda neke pomočne i ne tako bitne scene. Nakon petnaestak minuta vožnje, svoj Range Rover parkiram na parkiralištu ispred studija te veselo ušetam u njega pjevajući neku bedastu pjesmu. Unutra su već sjedili Dylan i Plavokosi te vodili neku diskusiju o nogometu.
"Haj haj haj!" - uzviknem i zatresem svoja ramena na šta se oni nasmiju.
"Bome si danas dobre volje." - Dylan mi se prvi obrati, a ja se nasmijem i okrenem oko sebe.
"A gdje si izgubila Carlu?" - ponovno se oglasi Dylan. Primirim se malo da bih mu mogla odgovoriti na pitanje.
"A da, ona je imala neki bitan dan na poslu, neće doći." - nastavim mlatarati sa sobom i pjevati neku pjesmu koja mi je već danima u glavi. Kad Dylan ulovi ritam moje pjesme, ustane i krene pjevati pa i plesati sa mnom.
"Obožavam tu pjesmu!" - nasloni se uz moja leđa svojima te se počnemo tresti u ritmu. Nakon što ostanemo bez zraka uhvatimo se za ruke i naklonimo na što Plavokosi počne pljeskati i zviždati. Nas dvoje se nastavimo smijati toliko da ostanemo bez daha. Kad ponovno prodišem sjednem na stolac i naslonim se na koljena laktovima.
"Bože, oznojila sam se." - kažem, a Dylan kimne glavom i uhvati se za nos.
"Da, osjetimo." - pokažem mu srednji prst i izbeljim mu se.
"Hoće neko možda skočiti preko puta po kavu?" - Plavokosi nas upita već pomalo umorno od našeg glupiranja.
"Otići ću ja, nije problem." - obojica kimnu glavom na moje riječi. Pogledam u Dylana čekajući da mi kaže što želi.
"Ja bih veliku kavu s mlijekom, hladnu." - kimnem glavom pa se okrenem prema Plavokosom.
"Ja neću kavu. Uzmi mi čaj s mlijekom." - Plavokosi kaže svoju narudžbu, a ja napravim gadljivu facu na šta promrmljam jedno "britanac" pa ustanem i krenem izaći iz studia.
"Čekaj zapravo, idem i ja." - okrenem se automatski na zvuk tog britanskog naglaska. Stanem kao ukopana čekajući da on ustane i dođe do mene. U času moje tijelo preplavi velika količina adrenalina te u glavi počinjem razmišljati o nekom razgovoru koji ćemo voditi za koji čas.
"A idem i ja." - začujem glas koji dopire s druge strane velike prostorije. Valeria. Ta mala glupačica. Lagano došeta do nas, a moj adrenalin se pretvori u bijes. Izgleda da ništa od mog i Plavokosovog razgovora. Pokloni mi jedan podmukli osmijeh nakon što nam se pogledi susretnu.
"Zašto bi ti išla?" - odbrusim joj križajući ruke na prsima.
"Jer je moja narudžba veoma komplicirana i često krivo napravljena. Volim sama naručivati za sebe." - stisnem zube i suzdržim se od ružnih riječi koje su mi sada padale napamet. Pogledam u Plavokosog koji napravi mali korak prema Valeriji.
"Dobro onda idi sama. Ja ću čaj s mlijekom, Dylan hladnu kavu s mlijekom, a Mya će..." - nasmijem se nakon što joj Plavokosi odbrusi. Srce mi snažno zakuca. Mislila sam da će on htjeti otići s njom. No, izgleda da ni njemu nije simpatična.
"Ja ću capuccino od vanilije." - ona odmahne glavom.
"Thomas molim te idi sa mnom, neću zapamtiti sve ovo." - zarežim tiho u svoju bradu nakon što ona kaže ovo vrteći pramen svoje duge kose oko prsta. Koliko je prozirna! Misli da ne vidim da želi mog Plavokosog samo za sebe? Mislim Thomasa, ne mog Plavokosog. Ali, neće to biti tako lako. On je moj partner i moj par u ovom filmu, a ja ništa ne dijelim ni sa kim osim s Carlom.
"Hajde Plavokosi, idi sa mnom!" - ponovno ga zamoli, a ja stisnem zube i namrštim se. Ona mu priđe i stavi ruku na rame. Ja se okrenem i krenem otići do Dylana, ali se zaustavim na Thomasove riječi. Okrenem se prema njemu koji prvo pogleda u mene, a onda u nju.
"Samo me Mya može zvati Plavokosi. Jesam li bio jasan?" - snažno ju uhvati za ruku koju je položila na njegovo rame i odgurne ju sa svog ramena. Ja se okrenem u potpunosti prema njima.
"Idi s nama Mya. Ne mogu sam s ovom. Lijepo te molim." - nasmijem se pa im priđem. Uhvatim Plavokosog pod ruku samo kako bih ovoj vještici napakostila.
Plavokosi mi otvori vrata, a potom ih pusti tako da ona umalo opale Valeriu po nosu. Ja se nasmijem sebi u bradu pa nastavim koračati prema obližnjem Starbucksu koji se nalazio preko ceste. Kad se nađemo na kraju puta, krenemo preći zebru. Tu povučem svoju ruku k sebi tražeći svoj novčanik u džepu. U našem smjeru pojuri jedan ogroman džip krećući se užasno brzo i taman kad on treba proći ispred, osjetim jako guranje prema naprijed. Već krenem napraviti korak prema naprijed pod jureći džip kad osjetim jak stisak na podlaktici i toliko snažno povlačenje u natrag da ne uspijem ostati na nogama, već padnem na tlo oslanjajući se na svoju desnu ruku. Osjetim užasnu bol koja prođe kroz zglob moje ruke te jauknem. U očima mi se nakupe suze.
"Jesi li ti normalna glupačo jedna? Glupačo glupa glupa!"- izleti iz njega, a onda Plavokosi padne na koljena i pokuša mi pomoći.
"Jesi ti jebeno normalna!? Gurnula si ju pod jureći auto! Mogla je poginuti na licu mjesta! Glupačo!" - počne vikati iz sveg glasa na Valeriju. Nikad nisam čula Plavokosog da prostaći. On je uvijek bio dama, kako bih ja rekla, i ovo nije bilo nešto što bi on rekao ili izgovorio. Ali izgleda da je bio jako ljut i rekla bi prestrašen. I to sve zbog... mene ?
"Spotakla sam se i automatski se uhvatila za nju ja nisam..." - Valerija pokuša s bazazlenim opravdanjem, ali Plavokosi očigledno ne padne na tu foru.
"Makni se odavde, odmah!" - Plavokosi se prodere, a ona odmahne glavom.
"Pomoći ću." - krene čučnuti i pomoći mi, ali ju Plavokosi gurne i ona brzo ustane. Otrči u smjeru studija, dok me Plavokosi bezpomoćno gleda.
"Ja ne znam kako da ti pomognem, što te boli Bože? Što..." - krene paničariti, a ja stavim lijevu ruku na njegovo rame.
"Hej, hej Plavokosi smiri se dobro sam. Samo mislim da je ruka slomljena. Jako boli." - oslonim se na njegovo rame te probam ustati, ali me ruka užasno zaboli i od toga mi se zavrti pa skoro padnem. Na svu sreću moj heroj Plavokosi me uhvati i podigne u naručje.
"Spusti me sad sam dobro." - on odmahne glavom i krene brzo koračati prema studiju. Lijevu ruku prebacim preko njegovog ramena i čvrsto ga obgrlim pa se i naslonim na njegova prsa.
"Hvala ti." - izleti iz mene bez puno razmišljenja. On mi se samo nasmije.
"Za što?" - podignem glavu i pogledam ga.
"Spasio si mi život." - njegov osmjeh se izgubi s lica.
"I smrskao ruku." - spusti pogled na pod.
"Pa bolje da je ruka slomljena, nego da sam dva metra pod zemljom. Ovaj džip bi me ubio, sigurna sam." - sad mi se nasmije pa nastavi koračati prema studiju. Brzo uletimo untra te Dylan dotrči do nas. Nasmije nam se.
"Nista vi valjda nešto..." - oboje dobacimo jedno "fuj" i odmahnemo glavama.
"Valeria ju je gurnula pod auto, ali sam je povukao pa je pala na ruku. Mislimo da je slomljena. Moramo u bolnicu." - Plavokosi brzo kaže na što Dylan kimne glavom pa dohvati jaknu i svi se ubrzo nađemu u autu. Ja i Plavokosi na zadnjem sjedištu dok Dylan vozi i divlja po cesti. Brzo se nađemo pred bolnicom i Plavokosi me unese unutra što ja smatram pretjeranim, ali eto. Nisam se žalila. Uživala sam naslonjena na njegova prsa i upijala njegov božanstvan miris.
"Oprostite. Je li Carla tu?" - pristojno kažem, a žena na recepciji protrne i pozove Carlu na što se ona odmah nacrta do nas.
"Št...o je bilo? Bože Mya jesi li dobro?" - Carla zbunjeno upita, a ja kimnem glavom
"Ali mislim da je ruka slomljena." - kažem, a ona ralogači oči.
"Kako.. zašto jesi ti..." - pogleda u Thomasa osuđujuće.
"Ne. To jest da." - Plavokosi preplašeno kaže, a ja odmahnem glavom.
"Spasio mi je život. Valeria me htjela gurnuti pod auto, a Thomas me povukao i spasio mi život." - ona otvori usta začuđeno.
"Pala samna ruku i mislim da je slomljena." - ona se okrene prema onoj ženi koja ju je maločas pozvala.
"Hitni regen. Odmah. Zovi Maria." - ona kime glavom i ubrzo se nađemo u dizalu za drugi kat gdje je rengen.
"A zašto ju nosiš?" - ona upitno pogleda u nas.
"Skoro se onesvijestila. Od boli." - kimne glavom pa doda jedno "slatko".
"Izgledaš sexy u uniformi." - Dylan pokuša Carli šapnuti na uho, doduše malkice preglasno pa se Plavokosi i ja počenemo glasno smijati, a ona se zacrveni. Bez riječi napusti dizalo prva i povede nas kroz dug hodnik.

[...]

Izađem iz operacijske sale s ogromnim gipsom na ruci. Ne mogu otvoriti oči kako spada jer mi svijetlo nenormalno smeta. Osjetim da me netko uzme u naručje te mu se samo naslonim na prsa i čvrsto stisnem oči.
"Odvedite ju doma. Neka malo odspava. To je od anastezije. Normalno je da ne može držati oči otvorene." - pretpostavljam da obojica kimnu glavom. I to je zadnje što sam čula. I napola vidjela.