When dreams come true

18. NATPIS

Thomas P.O.V

Unesem Myu u kuću i krenem stepenicama pazeći da ne stanem na Mimasa. Polagano ju spustim u krevet pokrivajući ju. Pogledam oko sebe i shvatim da joj je soba zaista predivna. Sva je u sivo-bijelim tonovima i to se savršeno uklapa u njezin karakter. Približim se zidu i pogledam slike. Na jednoj su ona i Carla, dok na drugoj ona i neke tri cure. Ispod te slike nalazila se još jedna, s roditeljima, pretpostavljam. Njezina mama bila je prekresna baš kao i ona. Ima njezine oči, definitivno. A tata joj je bio veoma zgodan za svoje godine. Pogledam sliku lijevo od te. Na njoj je bila ona i neki dečko. Preljep dečko. Čudan osjećaj prođe mojim tijelom. Pogledam sliku još bliže. Izgleda toliko sretno. Nešto me stegne te malo teže progutam slinu. Osjetim da val ljubomore preplavi moje tijelo. Kao da me srce malkice zaboli. Smeta mi činjenica da je sretna s drugom muškom osobom. Teško mi je uopće pomisliti da bi ona bila s nekim drugim, a ne sa mnom. Znam, veoma sebično od mene, ali barem govorim istinu. Zaljubljen sam. Jesam. Nisam mislio da će se dogoditi tako, s njom. Malenom, nestašnom i pomalo ludom plavušom. Ja koji sam totalna suprotnost padnem na takvu djevojku. Ja, klasični Britanac, džentlmenski nastrojen, veoma okrenut svojim običajima. Ona i ja totalne suprotnosti, ali kada sam pored nje osjećam se drugačiju. Nekako pomaže mi da se otvorim, da ne budem toliko sramežljiv i ne znam... Nevidljiv? Ona i Dylan su potpuno isti. On je muška verzija Mye. A ona ženska verzija njega. A onda pak Carla meni više priliči. Veoma elkoventna, pametna, dobro odgojena djevojka s manirima i damom u sebi. Daleko od toga da nije prekrasna, Carla je san snova svakog muškarca. Ali, za mene je presavršena. Iskreno smatram da bi naš dan izgledao dosadno, uvijek rutinski izgrađen, dok je s Myom sve na brzinu, neplanski i jednostavno neočekivano. Baš kao i s Dylanom. I kad pogledam, Mya može biti moja divlja strana dok je Carla kao stvorena da bude Dylanova mirnija i definitivno kulturnija polovica.
Nasmijem se. Nasmijem se na samu pomisao da ja i Mya završimo zajedno. Iako mi je Carla rekla da imam šanse, ja nekako ne vjerujem u to. Zašto bi takva žena, toliko otkačena, čekala mene? Da baš. Može imati svakog kog poželi. Sumnjam da bi odabrala baš mene.
Ali, hoću li odustati samo tako? Ne, ne nikako. Pokušat ću, prihvatit ću rizik, rizik našeg prijateljstva i možda cijele karijere. Ljubav... luda stvar. Ali, vrijedna rizika.
Maknem se od slika i ugledam... hmm... stol, valjda onaj čuveni stol za šminkanje. Na njemu su bile hrpe, ali ne pretjerujem, hrpe šminke i onih kistića? Da kistića za nanošenje šminke. Približim se stolu i dohvatim stolac koji je stajao ispod njega. Izvučem ga pa zakačim stol i nešto mi padne pod noge. Odnesem stolac pored Mynog kreveta pa se vratim podići to što mi je palo. Marker. Sagnem se i dohvatim ga i taman kad sam ga htio ostaviti natrag na stol, na pamet mi padne jedna veoma zanimljiva ideja. Približim se bliže Myi i njezinom gipsu. Sjećate se kad smo se ko djeca potpisivali jedni drugima na gips? E pa upravo sam ja to imao u planu. Samo možda s mrvicu promjena. Otvorim marker i približim se gipsu. A zatim napišem najriskantniju rečenicu na svijetu.

Hoćeš li izaći samnom?  ~ Plavokosi

Shvatim da nema natrag i da je karta odigrana. Potez napravljen. I sad je sve na njoj. Pogledam ju kako spava. Apsolutno je predivna. Sjednem pored nje gledajući ju u tišini kao neki luđak. Ali ubrzo sputim glavu i zatvorim oči. Samo na tren. Nisam mislio zaspati, ali izleda da se dogodilo.

Mya P.O.V

Otvaram oči i lagano podižem glavu. Pokušavam odvrtiti film unatrag i pokušavam se sjetiti što se sve izdešavalo ovo jutro. Okrenem glavu lijevo i ugledam Plavokosog kako spava sav skvrčen na stolici nalonjen na moj krevet. Nasmijem se, a zatim stavim ruku na njegovu glavu budeći ga. On skoći brzo ne znajući gdje je, a ja se nasmijem.
"Što ti to radiš?" - dodam kroz smijeh dok se on rasteže.
"Pazim na tebe." - ponosno kaže.
"Aha. Po tebi bih već bila mrtva, koliko paziš." - još se jače nasmijem.
"Nisam spavao." - brzo kaže trljajući oči, a ja odmahnem glavom smijajući se.
"Nisam ni mislila da si spavao. Odmarao si oči, skroz različito." - umirem sama sebi od smijeha. I Plavokosi mi se pridruži u smijanju. Kad se malo unormalim, ustanem iz kreveta protezajući se koliko je u mojoj moći. Pogledam u svoj gips. Koliki je, Bože. Krenem izaći iz sobe, ali me Plavokosi zaustavi.
"Kuda ćeš?" - nervozno pita.
"Izbaciti urin iz sebe. Je li to problem?" - kažem zbunjeno.
"Ne ne, nema problema." - pokaže mi rukom prema vratima.
"Hvala... valjda." - izađem iz sobe zajedno sa zbunjenim izrazom lica. Što nije u redu s njim? Zašto je tako nervozan? Mah, Britanci. Nasmijem se i uđem u kupaonu, radeći što sam već morala. Dođem do umivaonika i pogledam se u ogledalo. Damn, izgledam odlično s ovim gipsom. Kao neka badass djevojka koja je pretukla neke glupače i slomila ruku. Okrenem se tako gledajući gips s druge strane kad na njemu ugledam nešto napisano. Na trenutak se zbunim, ali se okrenem tako da vidim što piše.

"Hoćeš li izaći samnom? ~ Plavokosi"

Na prvi tren samo zatvorim oči formulirajući u glavi značenje ove poruke. Iskreno ništa ne razumijem. On mene zove van tako što je to napisao na gips? Namrštim se. Možda je ovo još jedna u nizu Dylanovih šala ili nečega. Ne vjerujem u ništa dok se sama ne uvjerim u to.
Izađem iz kupaonice vračajući se u moju sobu.
"Thomas..." - pogledam u njega, a on se nervozno okrene.
"Izvoli mi objasniti ovo." - kažem ozbiljnim tonom.
"Je li ovo još jedna u nizu Dylanovih podvala? Jer razbit ću mu glavu s gipsom, kunem se." - Plavokosi ustane i približi mi se radeći par koraka unaprijed.
"Nije Dylanovo maslo." - jedva izusti.
"Nije?" - on odmahne glavom, a ja složim neku nedefiniranu grimasu na licu. U mojoj glavi su doslovno promješani svi osjećaji, momentalno. Nisam ni pogledala tu opciju da je ovo zapravo poziv za spoj. Pogledam u Plavokosog koji je prekrižio ruke na prsima od nervoze.
"Ne razumijem." - sjednem na krevet gledajući u njega. On ništa ne govori. Samo gleda u mene bez ijedne riječi i nekako me čini... nervoznom. Što mi se to događa?
"Možeš li mi objasniti što ovo znači? I zašto si ovo napisao?" - ja, sad već pomalo sramežljivo, izustim bojeći se da ga ne povrijedim. To mi definitivno nije u interesu. Samo želim iz njega napokon izvući neku riječ.
"Ne znam. Vidio sam marker na tvom stolu pa sam se krenuo potpisati. Znaš onako kao što klinci to rade kad neko slomi ruku." - ja se nasmijem što izmami i njegov osmijeh.
"Ali mi je nešto na pameti već jako dugo i mislio sam da... je ovo možda trenutak da to napravim? Možda sam pogriješio, možda nisam. Ali jednostavno sam mislio da je ovo nekako... poseban? Da, poseban način da te pozovem van." - krene s opravdavanjem dok se ja samo sladunjavo smiješam pokušavajući ispasti slatka. Nasmijem mu se i ustanem na noge.
"I sad vjerojatno želiš odgovor?" - nesigurno kimne glavom. Opet se nasmijem. Iskreno, sad kad je objasnio zašto je ovo napravio, shvaćam da je ovo doslovno najljepša i najslađa stvar koji je itko ikad napravio za mene. Na trenutak razmislim o odgovoru. Želim li ja uopće izaći s njim? Pogledam ga u oči, pa zatvorim svoje. Oh Bože šta mi radi ovaj dečko. Oh Bože. 
Nesigurno se primaknem stolu i uhvatim u ruku marker. Okrenem mu se leđima tako da ne vidi što pišem. Napišem svoj odgovor na gips, jedva, pa bacim marker na stol i okrenem se. On stoji gledajući direktno u moje oči i zadavajući mi... hoću li ovo reći Bože... leptiriće u trbuhu.
"No? Pogledaj odgovor, ne piše mi na čelu." - odbrusim mu, ne znam ni sama zašto, a on se probliži meni radeći par koraka. Sagne glavu gledajući u moj gips pa pročita moj odgovor uz osmijeh.
"Da? Ili ovdje piše ne? Hmm..." - pravi se lud na šta ja poludim. Lagano ga udarim u rame na šta se on sretno nasmije.
"Pisala sam lijevom rukom, što očekuješ? Krasopis?"- odmahne glavom i dalje mi se smijući.
"I što mi se sad smiješ? Baš sam jako smiješna." - počnem se duriti ko malo djete. Oh Bože šta mi radi ovaj plavušan. Ne znam koji vrag je ušao u mene da me okrenulo na ovakvu drskost, ali ljubav i te romantične stvari su mi vrlo strane. Sve što sam ikad dobila od dečka je slomljeno srce i trauma za cijeli život. Opet se izlažem tom riziku i ne znam što da radim sama sa sobom.
"Jesi. Nenormalno si smiješna." - prozborim jedno bijesno "mhm" dok se on smije, veselo i vrlo iskreno.
"Nemoj se zajebavati sa mnom. I dalje ovo da mogu pretvoriti u ne, ako inzistiraš." - zaprijetim mu, a on odmahivajući glavom baci ruke u zrak.
"Ne smijem se, vidi, ne smijem se." - kimnem glavom pa se okrenem vikajući jedno "Fuck". Ne znam, doslovno me izbacio iz takta. Nešto što već dugo nitko nije. Je li moguće da je Carla sve vrijeme bila u pravu? Da sam zaljubljena u Thomasa?
"I što sad?" - naglo se okrenem na njegove riječi shvaćajući da sam predugo bila okrenuta.
"Što sad?" - ponovim za njim, a on slegne ramenima.
"Valjda se moramo dogovoriti kuda i kad idemo. Misliš da je to dobra ideja?" - bijesmo uzdahnem.
"Izgledam li ti retardirano? Pa naravno da moramo." - on kimne glavom smijajući mi se opet. Neka prestane, čini me nervoznom, Bože. Koliko puta sam rekla Bože dosad?
"Hoćeš da idemo na večeru ili?" - kimnem glavom.
"Može večera."
"Dobro. Hoćemo u Royal, sutra u 8?" - raširi ruke čekajući moj odgovor.
"Pa može." - on kimne glavom.
"Dođem po tebe u 8."
"Ok. Vidimo se." - ne znam što drugo da mu kažem.
"Vidimo se." - napusti moju sobu pa ja zatvorim vrata i naslonim se na njih. Rastegnem osmijeh od uha do uha. Idem van s Thomasom jebenim Sangsterom. Koji jebeni vrag?!