NEGRO

UVOD

''Život pod staklenim zvonom'' - fraza koju najčešće koristimo u slučajevima kada se roditelji na svaki način trude da zaštite svoju decu od surovog sveta i svih nelagodnosti koje on sa sobom nosi.

Uprkos najboljim namerama, takav način života deci češće naškodi nego što pomogne. Nema svrhe bilo koga od malih nogu učiti da je svet savršeno mesto. Jer on to svakako nije. U životu nam je potrebno da iskusimo i loše stvari, kako bismo kasnije umeli da cenimo dobre.

Međutim, šta se desi kada roditelji drže svoju decu ''pod staklenim zvonom'' iz nekih sasvim drugih razloga?

Sa nekim malo drugačijim namerama?

---

- Eni, dušo, imam jedno važno obaveštenje za tebe. - sredovečni muškarac obraća se svojoj ćerki u toku doručka.

- Reci oče? - odgovara mu mlađana devojka, plave kose i zelenih očiju.

- S obzirom da si juče napunila osamnaest godina, od danas dobijaš odgovarajuću pratnju. On će biti tvoja senka i čuvati te od svega. Tvoj život biće mu preči od vlastitog i o svakom trenu tvog života meni će podnositi izveštaje.

- Hm, znala sam za to pravilo još od svoje desete godine. - naivno mu se osmehnula. - Moris mi je jednom prilikom odao tu tajnu.

Smešila se i topila poput sveće, misleći kako će i ona konačno dobiti svog ''čuvara'' kao što je Moris to bio njenom ocu u mlađim danima. Sada su ga na tom mestu zamenili neki novi ljudi, a on je ostao u službi batlera. Čovek u kasnim pedesetim, blagog lica i toplog osmeha. Od kada zna za sebe, on je bio tu. Bio joj je poput deke kog nikada nije upoznala.

- Khm, Moris je sa godinama previše toga sebi dopustio. - prozborio je otac sebi u bradu. - No, sada bih da te upoznam sa tvojim ličnim telohraniteljem. - ustao je sa stola i pogled usmerio ka vratima trpezarije u kojoj su se trenutno nalazili.

Poslušna ćerka odmah ga je sledila, te je ustajući i sama pogledala u tom pravcu.

- Od sada pa nadalje ovo će biti tvoja pratnja. I zaštitnik po potrebi. Negro! - uzviknuo je otac ozbiljnim tonom.

Na njegov poziv u prostoriju je ušao visok, markantan i naizgled hladan mladić.

- Negro, ovo je moja ćerka Eni. Moje najveće blago i tvoja doživotna odgovornost. Nadam se da si dobro upamtio svoje obaveze i njena prava.

- Naravno. - mladić je blago klimnuo glavom, a potom usmerio pogled u zaprepašćenu devojku zelenih očiju.

- Eni, upoznaj se sa svojim telohraniteljem. Neće te ujesti. - potapšao je otac po leđima, uz lošu šalu i veštački osmeh.

- A... A.. Ana Marija. Drago mi je... - drhtavo mu je pružala ruku, koju je on odmah odlučno prihvatio i ponovo samo klimnuo glavom.

- Mada me odmalena svi zovu Eni. To mi je nadimak. Dosta je kraći i lakše se pamti. Mamina želja je bilo moje ime, ali nakon njene smrti niko me više tako ne zo...

- Eni zaboga! - prekinuo ju je otac. - Momku nisu potrebne te informacije. Neće ti on biti drugarica za ispijanje čaja i odlazak u kupovinu. On je tu samo da te nadgleda i zaštiti. Ako za to bude bilo potrebe. - ponovo se veštački osmehnuo.

- No, ja moram ići sada. Budi mi dobro i zovi me u 17h kao i svakog dana. - povukao je u poluzagrljaj i poljubio u svilenu kosu.

- Negro, ostavljam ti je u amanet. - pogledao je mladića oštro i napustio prostoriju.

- Mm, paa... Ovaj... Negro, dakle? - spetljala se zelenooka plavuša. - Kao Negro bombone? - pokušala se našaliti, ali se izraz na mladićevom licu nije ni trunku promenio.

Samo je nemo posmatrao svojim prodornim, ledeno plavim očima.

- Biću u blizini ukoliko Vam budem bio potreban. - obavestio je ravnim tonom i povukao se.

Sirota i nesnađena plavuša ostala je potpuno zbunjena i zakopana u mestu. Još uvek nije mogla da shvati zašto joj otac nije dodelio nekog poput Morisa, kao što se isprva nadala. Oduvek je sebe zamišljala sa takvim čovekom u pratnji. Sa nekim ko će je gledati toplo i sa brigom u očima. Neko ko će do groba čuvati njene tajne i pokrivati je u svim njenim ludorijama, za koje otac nikako nije smeo da sazna.

Zašto je zaboga, umesto jednog tako milog i dobroćudnog deke, dobila za telohranitelja mladog, hladnog i pomalo čudnog momka? Izgledom je podsećao na princa iz bajke, sa tim plavim očima i crnom kosom. Ali svojim ponašanjem nije se uklapao ni u kakav profil princa. Svojom hladnoćom slao joj je žmarce duž cele kičme i ledio krv u žilama još od prvog trena kada ga je ugledala.

Otrčala je uplašeno u svoju sobu, znajući da joj ne preostaje ništa drugo sem da bez prigovora prihvati odluku svog oca. Suze i moljakanje kod njega nisu prolazili, te je odmah znala da od plakanja nema ništa. Odmah je znala da će za nju najbolje biti da što pre prihvati svoju sudbinu.

Znala je, odlično je znala da niko nikada nije uspeo da promeni mišljenje, odluku ili iskazanu reč njenog oca.

Vasilija Despotovića.

---