NEGRO

1.

Ana Marija

Znam da svi misle kako u životu najbolje prolaze oni koji se rode u bogatoj porodici. E ja sam vam živi dokaz da uopšte nije tako. Za osamnaest godina svog života još nijednom nisam sama donela neku važnu odluku. O svemu se brine moj otac i to je tako otkako znam za sebe.

Tačno je da sam oduvek imala šta god sam poželela, što se materijalnih stvari tiče. Ali nije suština života u tome.
Ja želim biti slobodna. Želim da sama donosim svoje odluke. Da upoznam svet kakav jeste, izvan ovog zlatnog kaveza u kojem me čuvaju. Ne mogu više ovako, osećam da se gušim. Ne želim da mi ceo život prođe tako što ću sedeti ''pod staklenim zvonom'' i ponizno slušati naređenja svoga oca.

Da je mama živa znam da ne bi to dozvolila. Ona bi me bodrila da pratim svoje snove.

A moj najveći san je da... Pevam.

Obožavam solo pevanje i volela bih da proputujem svet po različitim turnejama i koncertima. Da saznam kakav je osećaj stati sam na binu pred tolikim narodom.
Ali to su naravno samo pusti snovi...
Otac je čvrsto rešen po pitanju mog života. U više navrata mi je čak i rekao kako nikada van ove vile neću kročiti. U smislu da mi neće dozvoliti da se odselim, osamostalim.

Da putujem mogu kad i gde hoću, ali ne onako kako bih ja volela. Uvek je sa mnom gomila telohranitelja, a nekad čak i on sam.
Užas živi.

Prijatelje nemam, jer otac smatra da se niko ne želi iskreno družiti sa mnom, već da me samo koriste zbog našeg novca. Kada mi tako govori imam osećaj kao da sav taj novac stiče ilegalnim poslovima. Čitava ta pompa oko zaštite i vile i nas samih... Kao da je neki narko bos, a ne običan vlasnik kompanije brodogradnje.

Čak ni u školu nije dozvoljavao da idem, već sam uvek imala profesore kod kuće.

O momcima i ljubavnom životu da i ne pričam. Jednom sam se kao mlađa našalila da mi se sviđa dečko iz komšiluka i od tada ga više nisam videla. Naprasno se odselio sa roditeljima u Norvešku.

Moj život je tako sjajan spolja, a tako prazan iznutra. I bojim se da će doveka tako ostati...

17:00 je. Zovem oca kao po običaju. Nikad mi nije bilo jasno zašto ga moram zvati svakog dana u to vreme, ali to je samo jedno od mnogih pravila koja ne razumem.

- Eni, dušo? - odmah mi se javi.

- Kako si oče?

- Vrlo dobro, ma zapravo odlično! - uskliknuo je poput deteta kome su kupili željenu igračku.

- Je li? A zbog čega ako smem da pitam? - osmehnem se, ponesena njegovim entuzijazmom.

- Upravo sam sklopio ugovor o poslu koji će nam doneti milione! Možeš li da zamisliš to dušo?!

Ah, naravno da je o poslu reč. Zar sam se ičemu drugom i nadala?

- Zaista? Pa to je super oče. Iskreno se radujem. - odglumim osmeh.

Ne radujem se uopšte.

- Evo da bih ti dokazao koliko će nam se taj posao isplatiti dozvoljavam ti da odeš negde na vikend. Sama.

- Molim?! - ustajem sa kreveta naglo i molim Boga da sam dobro čula šta je rekao.

- Tako je dušo. Zaslužila si to.

- O Bože! Hvala ti oče! Hvala do neba! Nikada ti ovo neću zaboraviti! - kličem od sreće i skačem po sobi.

- Naravno, Negro će ići sa tobom. On je sada tvoja senka. Taman da se pokaže na delu. Iako mu je tek dvadeset i tri leta ima odlične preporuke od ljudi u koje imam poverenja. Pa da vidimo da li su u pravu.

Ahh dođavola! Znala sam da je previše dobro da bi bilo istinito. Nema veze, naći ću način da ga ignorišem i da mi ne upropasti vikend.

- U redu. Hvala ti još jednom oče! Volim te.

- I ja tebe Eni. I ja tebe.

Time je razgovor bio završen, a ja sam se od sreće bacila na krevet i počela da mozgam gde bih to mogla da otputujem za vikend...

...

- Želim u Istanbul! - uzviknula sam silazivši na večeru sa ocem.

- Istanbul? U redu dušo. Kako želiš tako će i biti.

- Tako se radujem! - zagrlim ga od sreće na šta se zasmeje i uzvrati mi zagrljaj.

- Danas je četvrtak. Hoćeš sutra popodne da kreneš, a u nedelju da se vratiš?

- Zvuči idealno!

- Onda je rešeno. Negro! - vikne dozivajući moju crnu senku.

Ovaj se u treptaj oka stvori kraj nas, sav tako mračan i hladan. Brrr, sva sam se naježila kao i jutros kada sam ga prvi put ugledala.

Jeziv je...

- Sutra u popodnevnim časovima, odletećete našim privatnim avionom do Istanbula. Vraćate se u nedelju uveče. Znaš šta ti je posao, da ne ponavljam. - izdeklamuje otac strogo ovom mračnjaku, na šta on samo klimne glavom.

- Možeš se povući sada. - uputi mu otac poslednje reči, nakon čega se dotični izgubio iz našeg vidokruga.

- Razumem da su ti ga preporučili ljudi od poverenja, ali zar nije moj lični telohranitelj mogao biti neko malo više nalik Morisu? Neko stariji, iskusniji... Topliji?

- Da li ti to preispituješ moju odluku, Eni? - uputi mi preteći pogled.

- Ne, ne. Naravno da ne. Navići ću se ja već na ovog mračnjaka. - slegnem ramenima kako ga ne bih naljutila, pa da mi otkaže ovo putovanje.

- Mračnjaka? Zašto misliš da je mračnjak?

- Zato što je sav u crnom, poput nekog demona. - stresem se na tu pomisao.

- Hahahahaha! Odavno nisam čuo veću nebulozu! Dečko je profesionalac i što se mene tiče neka nosi kakvu odeću želi. Dokle god se ne šeta nag po vili, meni odgovara.

- Ju! Oče! - ćušnem ga u rame posramljeno, jer nas dvoje skoro nikada ne pričamo o takvim stvarima, čak ni u šali.

Nakon večere svako je pošao u svoju sobu, a ja sam se na putu do moje sudarila sa nekim.

- Pardon, gospođice Ana Marija. - oglasio se nekim dubokim tonom od kog sam se ponovo sva naježila.

- Uh! Prepao si me. Zašto se smucaš po hodnicima u ovo doba? - otrgnem ruku iz njegove i pomaknem se za korak.

- Samo radim svoj posao. U sklopu njega je da često proveravam sprat na kome Vi spavate.

- Dobro. Laku noć onda! - odgovorim mu drsko i sa dignutim nosem uđem u svoju sobu.

Kako sam zalupila vrata, tako sam se naslonila na njih i začula njega kako je nešto promumlao sebi u bradu.

Prokleti mračnjak! Biće dobro ako me u toku ovog putovanja ne spali na lomači i iskoristi moj pepeo za prizivanje nekih mračnih sila...

---