NEGRO

11.

- Ali oče! Nisam na psa mislila kada sam tražila društvo! - eksplodiram poput tempirane bombe, dok malo štene koje su mi uvalili u naručje pokušava da mi obliže celo lice.

- Nego? - upita me otac, uozbiljivši i narogušivši se istog trena.

- Mislila sam na čoveka! Na dečka, mojih godina! Zar ti moram sada sve crtati? - očiju suznih od besa, spuštam štene na pod i po prvi put u životu se izdirem na svog oca.

- Pripazi na ton kojim mi se obraćaš mlada damo! A to što hoćeš dečka moraće da sačeka. Nisam još uvek našao odgovarajuću osobu za tako nešto. Uostalom, ti si još dete. Uživaj u tome. Neće ti udaja pobeći.

- Ali nisam dete oče! Ja sam devojka u pravim godinama za određene stvari! A ti me i dalje tretiraš kao da sam mala!

- E sada si preterala! Marš u sobu, kažnjena si! Nema izlaska iz iste narednih nedelju dana! Pazi molim te ''određene stvari''! Ma idi dete drago! Ne diži mi bespotrebno pritisak!

I tako je, kao i uvek do sada, uprkos mom vikanju i pokušaju da u ovome istrajem do kraja, reč Vasilija Despotovića bila poslednja.

Razočarana, uplakana i besna krenem trkom nazad do svoje sobe. Iza sebe sam čula samo neko mumlanje i piskav lavež malenog psa. Shvatila sam da je potrčao za mnom, pa sam ubrzala i uletela u sobu, zaključavši vrata za sobom.

Nisi ti ništa kriv maleni, ali ne mogu te sada primiti. To bi značilo da sam bez pogovora prihvatila očevo delo. A to je upravo ono što u ovom trenu ne želim.

Kaznio me je kao da sam neka balavica. Zato će tek sada videti kako i koliko ja umem da se naljutim!

...

Ostatak dana provela sam u svojoj sobi, jer moja kazna tako nalaže. A iskrena da budem nije mi se ni izlazilo iz nje. Otplakala sam svoju sudbinu koliko sam mogla, a onda sam sela na pod i okružila se maminim stvarima i slikama.

Uvek sam to radila kada god bi me neka muka mučila. Ali ovoga puta je drugačije. Ovoga puta rešila sam da ne oprostim ocu. Neću popustiti i neću posustati. Mora da shvati da ja više nisam dete.

Pa punoletna sam pobogu!

- Eni... Mogu li da uđem? - iz misli me trgne Morisov glas sa druge strane vrata.

- Ne! Ne želim da vidim ikoga!

Znam da on nije kriv, ali moram da pokažem svoj karakter. Svi me kolektivno smatraju za razmaženu tatinu princezu. A ja to nisam i svima ću im to dokazati!

- Molim te Eni, ništa nisi jela čitavog dana... - Morisov glas je zvučao prilično zabrinuto.

A i u pravu je. Kako je to spomenuo tako se moj prazan stomak oglasio.

- Ješću van kuće. - skočim i otvorim mu vrata. - Rezerviši mi sto za dvoje u restoranu ''Oaza''.

- A a a ali Eni. Šta će tvoj otac reći?

- Od ovog trena više me apsolutno ne interesuje šta će gospodin Vasilije reći. - dignem nos. - Punoletna sam. Zar nema negde zapisano da mi to daje puno pravo da sama odlučujem za sebe? Kao i da me celokupna posluga mora tretirati isto kao i mog oca?

- Khm... Da. Postoji pravilnik sa pečatom tvog oca i pokojne majke, ali...

- Onda nema ''ali'' Morise. Rezerviši mi sto. Ako ne želiš, onda ću to lično ja uraditi. Nije mi problem.

- U redu. Ispuniću ti želju. - uzdahne jadničko. - Ali rekla si za dvoje?

- Naravno. Zar misliš da ću onog mračnjaka od mog telohranitelja ostaviti da gladuje ispred restorana?

- A to? Ne ne, nipošto. I on ima dušu. - osmehne se sitno.

- Onda je rešeno. Neka nam auto bude spreman za 20 minuta.

- U redu. - klimne mi glavom i ode, a ja zatvorim vrata za njim i duboko uzdahnem.

- Prvi korak u dokazivanju da nisam više mala je preuzet. Idemo dalje. - ohrabrim samu sebe naglas i odem do kupatila da se spremim za večeru.

...

Smeštam se za naš sto u restoranu zajedno sa Negrom i prosto se čudim što me otac nije sprečio u kršenju njegove kazne. Bar ne još uvek.

- Dakle, šta ćemo jesti? - upitam Negra nekako ushićeno.

Ipak mi je ovo prvi put da sam se oglušila o očeva naređenja.

- Meni je svejedno. Šta god Vi naručite uzeću i ja. - odgovori mi hladno kao i obično.

- Jaoo Božee! - prevrnem očima na njegov smoreni stav. - Ti baš ne umeš da uživaš u životu, je li?

- Zavisi iz kog ugla gledate. - podigne obrvu i prostreli me tim plavim očima.

- Ma nemoj? E da mi je znati šta je za tebe uživanje! - podsmehnem mu se.

- Čisto sumnjam da ćete to ikada saznati. Gospođice Ana Marija. - nastavi da me gleda sa bezobraznim tonom u glasu.

- Ha! Egom paraš oblake, a radiš kao običan sluga za mog oca i mene. Baš me zanima otkud crpiš svu tu gordost i uzvišeni stav. - nagnem se preko stola ka njemu.

- Ako sam običan sluga, zašto onda sedim za ovim stolom sa Vama? - nagne se i on sada ka meni.

Uh... Kako dobro miriše... Bože, uzmi me!

- Zato što želim da što više iznerviram oca. Nikad nije voleo da poslugu tretiramo kao sebi ravnima. Osim Morisa. On je izuzetak.

- Hm. Naravno. Šta je drugo posluga do običnih smrtnika? Jedno obično ništa naspram Vaše plave krvi. - odgovori mi sa nekom gorčinom u glasu i varnicama u očima.

- Otkud sad to? - zbunim se i pomaknem nazad ka naslonu stolice.

- Ma... Onako. Samo iznosim činjenice. - nasmeje se veštački i usmeri pogled negde kroz prozor.

Hmm... Šta je to trebalo da znači? I zašto sam stekla utisak da Negro svim silama prezire bogataše poput mog oca?

Šta to kriješ mračni čoveče? Šta?

---