NEGRO

27.

Po ulasku u hotel dan mi je postao još gori nego što je do sada bio. Za pultom je umesto Marjana sada bila tu ona Havajčanka.

Kalea. Pff glupog li imena!

- Negro! Aloha! - odmah se nakezila kada nas je ugledala i isturila svoje bujno poprsje.

- Aloha i tebi. - odgovori joj ovaj kreten na engleskom uz smešak.

Momentalno sam prevrnula očima i samo joj drsko zatražila ključ od sobe. Dobijam ga rekordnom brzinom kako bi se gospođica što pre posvetila gospodinu Smešku Smeškiću.

Povratiću od tog njihovog flertovanja! Fuj!

Krenem da marširam ka svom apartmanu, nemajući ni najmanje u planu da čekam dotičnog. Sada kada nema Marjana mogu slobodno da ćaskaju i da se smeškaju do mile volje.
Ulazim besno u sobu i pustim vrata da se zalupe za mnom.

Uh! Ovaj dan se iz divnog pretvorio u katastrofu! Šta sada da radim? Ništa se ne odvija onako kako sam želela...

Spustim se na krevet, bacivši naočare i šešir nedaleko od sebe. Možda da ipak malo sklopim oči kada već cele noći nisam mogla. Da, mislim da bi to bilo najpametnije.

...

Noćima već zamišljam
da si sa mnom ti,
jer vizija si moje ljubavi.

Ti pun sebe prolaziš,
hodaš, ne zastajkuješ,
mene čak i ne primećuješ...

Nisam ni metar od tebe
a ti me ne vidiš i ne čuješ,
otmeš mi uzdah iz grudi
pa drugu zagrliš i miluješ...

Pevam u jednom od otvorenih barova, sa ogromnom težinom u grudima, dok Negro sedi sa Kaleom i sve vreme se nešto smeškaju i došaptavaju. Gledam koliko je lep kada se smeje, ali duša me boli što taj osmeh nije namenjen meni.

I mislila sam da ću izdržati do kraja večeri da se ne prospem u komade zbog toga, ali onda je usledilo nešto što me je načisto dotuklo.

Negro nije samo sedeo zagrljen sa njom i smeškao se. U ovom trenu držao je čvrsto pripijenu uz sebe, sa dlanom prislonjenim na njen obraz i...

Ljubio je.

Ljubi je kao što je one noći mene... On se ljubi sa njom, a meni se suze kotrljaju niz obraze. I nisam ni svesna nasmejanih lica koja mi aplaudiraju na odlično otpevanoj pesmi. Ovog časa nisam svesna ničega drugog osim ogromnog bola koji mi proždire srce.

Zašto Negro? Zašto kada znaš koliko mi značiš?

- Ana Marija! - trgne me duboki muški glas.

- Aah! - poskočim u mestu unezvereno.

Šta je sad ovo?! Kako sam odjednom u svom apartmanu?!

- Ana Marija pobogu! Prepala si me. Mislio sam da ti se nešto desilo, jer mi nisi odmah otvorila vrata. - Negro me svija u zagrljaj i gladi po kosi, dok mu srce tuče kao ludo.

- Šta? - odvojim se malo od njega kako bih ga pogledala. - Ali, ali bili smo u baru... Ti si bio... A ja sam... Ti si... - buncam nepovezano dok mi do mozga polako dopire da je sve bio samo san.

Košmar, tačnije.

- O kakvom baru pričaš? - gleda me zabrinuto, namrštenih obrva.

- Ja... Uh... Ni o kakvom. Izgleda da sam sve samo sanjala. - napokon odahnem.

- Možemo otići do bara, ako to želiš? Zapravo, baš večeras imaju veče žive muzike. Hm, šta misliš? - pita me sa nekom iskrom u očima i prosto ne nalazim snage da ga odbijem.