NEGRO

19.

Jutro je svanulo brže nego što sam očekivala i probudila sam se opipavajući svoj krevet u nadi da će Negro još uvek biti tu.

Ali nije bio.

Uspravim se u sedeći položaj i odmah pogledam ka njegovom krevetu. Ali ni tamo ga nema.

- Gde si nestao Negro? - izustim tiho i zapitam se da nisam možda sve ono od sinoć sanjala.

A onda se setim jastuka. Ako je sve ono sinoć bilo stvarno jastuk će mi mirisati na njega. Brzo se okrenem i dohvatim ga, te ga prinesem svom licu.

Mmm... Jeste. Sve je bilo stvarno. Njegov miris se duboko uvukao u moj jastuk i ne mogu skinuti osmeh sa lica zbog toga.

A zašto se smejem? Šta god da je bilo, bilo je samo noćas. Od danas je rekao da će ispuniti moju želju da mi se više ne obraća.

Glupa Eni, samo ispaljuješ budalaštine kada si ljuta i povređena.

Utom začujem otključavanje vrata i brzo bacim jastuk podalje od sebe kako me neko ne bi video sa njim.

- Dobro jutro moja Eni! - Morisov mio glas mi izmami osmeh na lice. - Evo tvog doručka. Zar još uvek nisi ustala? - gleda me zbunjeno.

- Dobro jutro i tebi Morise. - kažem te ustanem iz kreveta. - Paa, recimo da sam sinoć veoma kasno zaspala... - krećem ka kupatilu.

- Je l' da? Znači nije ti dosadno sa Negrom kao što sam mislio? - smeška se stari lisac hodajući za mnom.

- Ne! Moja nesanica nema nikakve veze s tim mračnjakom.

- Nisam ni pominjao nesanicu...

- Morise! Molim te da se ovde zaustaviš sa tom temom. - ljutnem mu se. - Gde je uopšte dotični, kada si ga već pomenuo? - upitam dok trljam zube.

- Na razgovoru sa tvojim ocem. Podnosi mu izveštaj o tvom ponašanju.

- Svašta! To je mogao i preko telefona.

- Žive u istoj kući. Zašto bi ga pobogu zvao telefonom? - nasmeje se pa zastane nakratko. - Čekaj malo. Mislio sam da tebe veseli kada je Negro van tvoje sobe. Zašto sada stičem utisak da nisam bio u pravu? - odmeri me sumnjičavo.

- Ma u pravu si Morise. To sam rekla samo onako. - složim bezveznu facu i zaobiđem ga, izlazivši iz kupatila.

- Hm. Da. Sigurno. - mumla za mnom dok brzinski smišljam drugu temu kako bih omela njegov tok razmišljanja.

- Nego reci mi, šta mi je to lepo Višnja pripremila za doručak? - iskezim se, sedeći za stočićem gde je Moris spustio poslužavnik.

- Videćete već sami.

- Zašto mi persiraš zaboga? - nasmejem se.

- Ne persiram. Mislio sam na tebe i Negra zajedno. U množini.

- Kako to? - izbečim oči. - Neće valjda i on jesti sa mnom?

- Nije stigao ranije, pa me je zamolio da i njegov doručak donesem ovde. Sa tvojim. - smeška se.

- Šta? Pa neću sigurno da jedem sa njim. Nema šanse! - ustanem kao poparena, odmahujući glavom.

- A kako si mogla onog dana u restoranu, pred toliko ljudi? Ne shvatam zašto je sada problem da isto to uradiš u četiri zida iza zatvorenih vrata?

- Pa problem je. Ne želim da obedujem sa njim i tačka!

- Da ti nije možda u ovom slučaju teže da glumiš ravnodušnost prema njemu? - suzi pogled u mene.

- Molim?! Ništa ja ne glumim Morise! Ne znam šta te je spopalo!

- Mene ništa, ali tebe siguran sam da nešto jeste. - opet se smeška.

- Ma šta?! - frknem od nemoći. - Ništa meni nije! Samo ne želim tog prokletog mračnjaka u svojoj blizini. Ako ga već trpim ovde u sobi, ne moram još i da ga gledam dok doručkujem. I nemoj više ni u istoj rečenici da si me stavio sa njim, a kamoli za istim stolom!

U tom trenu vrata se otvore, a na njima se ni manje ni više pojavi baš on.

Negro.

- Kako ti kažeš Eni. Ja vas sada napuštam. Prijatno. - odgovori mi Moris hladno i napusti sobu.

Okej, nema potrebe da paničiš Eni. Možda Negro nije čuo gadosti koje si upravo napričala o njemu.

Gledam ga krupnim očima u iščekivanju šta će mi reći, ali on naravno samo nemo prolazi pored mene. Uzima svoj deo doručka i odnosi ga u svoj krevet.

- Khm. - nakašljem se kako bih privukla njegovu pažnju, ali ne reaguje.

Klasični Negro. Uhh!

- Nećeš valjda jesti u krevetu? - upitam ga direktno kada već ne želi da me pogleda.

Ali i dalje ne dobijam nikakvu reakciju od njega. Čovek sasvim lagano i opušteno maže marmeladu na parče hleba i uopšte ne konstatuje moje postojanje.

- Negro! Tebi se obraćam! - priđem skroz do njega.

Uputi mi jedan usporeni pogled, te ustane sa kreveta i nađemo se na centimetar razdaljine.

- Sinoć ste tražili da Vam se više ne obraćam. Ne razumem šta sada želite od mene, jednog prokletog mračnjaka? - naglasi te poslednje dve reči i sledi mi se krv u žilama od njegovog pogleda.

O ne... Ipak me je čuo...

Ali ali ali... Nisam to stvarno mislila... Samo sam želela da demantujem Morisa...

- Khm. - uspravim se, trepćući što više kako bih oterala nadolazeće suze. - Ništa. Ne želim ništa više od tebe. Nastavi sa doručkom. - spustim pogled posramljeno i žurnim korakom odem u kupatilo.

Moram se što pre skloniti od njega. Moram...

Oslonim se leđima na zatvorena vrata kupatila i tek onda pustim suze da mi skvase lice, lomeći me na komade.

Zašto sam takva prema njemu kada nije učinio ništa loše? Naprotiv, uvek me je tešio kada mi je uteha bila potrebna i štitio kada mi je zaštita bila potrebna.

Kada sam postala ovakva? Oduvek sam bila mila, vedra i nasmejana devojka... Šta se sada sa mnom dešava?

---