NEGRO

28.

Nakon Negrovog dvadesetominutnog ubeđivanja i ohrabrivanja da odem do aparata za karaoke i izaberem pesmu koju ću pevati, napokon to i radim.

Toliko je pesama za izabrati da prosto ne znam za koju da se opredelim. A onda u trenutku kada me panika počinje hvatati pogledam u Negra. On mi se na to sitno nasmeši i podigne palčeve nagore u znak podrške.

Iste sekunde kada me je obasjao njegov osmeh na pamet mi je pala jedna pesma. I shvatila sam da bi ona bila najbolji izbor.

Nađem je na play-listi i pustim, dok mi ruke malo podrhtavaju. Na sredini podijuma nalazio se stalak, te sam mu prišla i tu smestila mikrofon. Sigurniji je tako nego u mojim rukama.

Udahnem duboko, sklopim oči i počnem.

You are my sunshine
My only sunshine
You make me happy
When skies are gray
You'll never know dear
How much I love you
Please don't take my sunshine away...

The other night dear
As I lay sleeping
I dreamed I held you
In my arms
When I awoke dear
I was mistaken
and I hung my head and cried

You are my sunshine
My only sunshine
You make me happy
When skies are gray
You'll never know dear
How much I love you
Please don't take my sunshine away...

I'll always love you
and make you happy
If you will only
Stay the same
but if you leave me
To love another
You'll regret it all someday

You are my sunshine
My only sunshine
You make me happy
When skies are gray
You'll never know dear
How much I love you
Please don't take my sunshine away...

Sve vreme pevanja nisam otvarala oči, jer sam se bojala da će me trema ubiti. Ovako sam mogla zamisliti da sam u svojoj sobi sama i tako mi je bilo lakše. Primetila sam da je sva buka i galama nestala čim sam počela sa pevanjem, ali ni to me nije uspelo naterati da otvorim oči. Pored svega imala sam tremu i zbog njega...

Zbog Negra.

Jer ako me neko samo jednim pogledom može načisto paralisati to je on.

Na sve to ovu pesmu sam posvetila upravo njemu. I ne znam da li je shvatio...

Po završetku pevanja, nastavila sam da žmurim još par sekundi, a onda se začuo gromoglasan aplauz i zviždanje publike u znak podrške. Tek tada sam smogla hrabrosti da pogledam ispred sebe.

Sve je bilo kao ostvarenje mog najvećeg sna. Momentalno mi je osmeh zaigrao na licu i osetila sam koliko mi srce snažno bije. Zahvalila sam se svim tim divnim ljudima na mikrofonu i krenula nazad do svog mesta.

Od naleta adrenalina i neverovatnog osećaja na podijumu nisam ni primetila da Negro više nije u publici. Nema ga u čitavom baru, niti u mom vidokrugu uopšte.

Gde si mrgude moj? Gde si nestao baš sada? I zašto?

Uznemireno pitam šankera da platim piće, ali mi on učtivo odgovori da je crnokosi mladić već sve platio i napustio lokal pre svega par trenutaka.

Znači ipak me je odslušao do kraja?
Možda je shvatio da sam o njemu pevala pa je zato zbrisao?

Ali ne sme me ostaviti samu. Otac bi mu odmah dao otkaz kada bi za to saznao. Idem da ga potražim na putu od bara do hotela, pa šta bude biće.

Čim sam kročila napolje ugledala sam znanu siluetu na plaži kraj vode. Stoji okrenut leđima i zamišljeno posmatra okean.

Bože, toliko je crn... Kosa, ten, stil oblačenja... Čak mu je i nadimak crn. A ja sam mu posvetila pesmu s nazivom ''Ti si moj sunčev sjaj''. Da li je to nekakva ironija, ili to samo ja vidim neku svetlost u njemu koju drugi ne vide?

Priđem mu polako i zastanem na metar od njega dozivajući ga.

- Negro... Da li je sve u redu? - upitam bojažljivo.

Na zvuk mog glasa samo je okrenuo glavu u poluprofil i primetila sam da mu se svaki mišić na telu zategao.

Opet nešto kriješ? Dokle više?

- Nećeš mi odgovoriti? - uporna sam.

- Sve je u redu, Ana Marija. - okrene se i odgovori mi, ne pogledavši me. - Hoćemo li se vratiti sada u bar ili u hotel? - gleda negde iza mene.

- Nećemo nikuda dok mi ne objasniš šta ti znači ovo ponašanje? - priđem tik ispred njega i vidim da guta knedle.

- Pogledaj me. - naredim mu.

Ali ništa.

- Negro! - blago povisim ton.

Na to sklopi oči i stisne vilicu, te me u sledećoj sekundi prostreli pogledom. Kakvo se uzburkano more tu skrilo, pa to je zapanjujuće. Zenice mu prosto poigravaju od nakupljenih emocija i neizgovorenih reči.

Šta je u pitanju Negro? Šta?

- Molim te mi reci šta se zbiva? Jesam li ja nešto pogrešila? Jesam li...

Ne uspem da dovršim pitanje, jer me je u tom trenu zgrabio za obraze i utisnuo poljubac na moje usne!

O Bože! Na ovo sam čekala još od ukrcavanja na avion! Konačno me ljubiš mrgude moj! Konačno...

Produbio je poljubac, a ruke je spustio na moj struk i prigrlio me uz sebe.
Obožavam kada to uradi. Osećam se tako sigurno.

- Hhh... Negro... - odvojim nas iz poljupca kako bih uzela vazduha.

- Sunčev sjaj, Ana Marija... Zaista? - pita me zadihano dok mu čelo počiva na mom.

- Mmm da... Tako se zove pesma koju sam pevala. - kažem, nesigurna šta me tačno pita.

- Znam da se tako zove. Nego te pitam jesi li pritom mislila na... Mene? - odvoji se od mog lica malo kako bi mi lepo sagledao oči.

- Khm, pa šta i ako jesam?

- Ako jesi onda ne valja. Nije dobro.

- Molim? - otmem mu se i maltene poskočim korak nazad od njega.

- Ja nisam taj Ana Marija. Nisam za tebe! - prođe isfrustrirano rukom kroz kosu.

- Šta?! Zašto si me onda uopšte i zavlačio? - vičem i već polazim natrag u hotel.

- Nisam te nikada zavlačio. - kreće za mnom.

- Ma nemoj?! Šta su ti onda značili svi poljupci koje si mi pružao, uključujući i ovaj sada?!

- Objasniću ti sve kada stignemo u hotel. Samo se smiri molim te. - sustiže me i hvata za ručni zglob.

- Ha-ha! Jako si duhovit! - izvučem ruku iz njegove naglo. - Nema sile da ću se sada smiriti. I ne obraćaj mi se dok ne budemo bili u mom apartmanu! - izvičem se i požurim ispred njega da ne bih morala da ga gledam.

Ovo je stvarno nečuveno! Na kraju ću ga oterati u tri lepe pičke materine, jer ne mogu više to njegovo toplo-hladno.
Zaista ne mogu...

---