NEGRO

33.

Budim se u neko doba nesvesna ni gde sam, ni šta sam. A onda mi brzinom svetlosti glavom prolete slike od noćas i naglo se uspravim u krevetu. Razgledam svuda oko sebe i shvatim da sam sama.

Nije sve bio samo san, zar ne? Anđelo i ja? Hmm...

- Rekao je da se zove Anđelo, a potom je usledila najlepša noć u mom životu. Nema šanse da sam sve samo sanjala. - raspravljam sama sa sobom naglas.

Utom začujem otključavanje vrata i sva moja pažnja biva usmerena u njih.

Anđelo...

- Oh, budna si princezo? A ja hteo da te iznenadim doručkom. - smeši se i prilazi do mene sa poslužavnikom u rukama.

U blagom sam šoku, jer shvatam da ni sekund od onoga sinoć nije bio san. Desilo se. Sve čega se sećam zaista se desilo. Srce mi odjednom snažno zalupa i sklepam nekako odgovor.

- Mm m da... Budna sam... - mumlam i pratim pomno svaki njegov pokret.

Ono što me fascinira je toplota u njegovom glasu i očima. Njegove ekspresije lica su toliko mekše i opuštenije od svega što sam do sada viđala kod njega. Prosto ne mogu da verujem da je ovaj momak preda mnom isti onaj mračni i hladni tip koji mi je toliko glavobolja zadao.

- Jesi li u redu? Deluješ izgubljeno. - sedne do mene i poklopi svoju šaku preko moje.

- Anđelo Maksimović? Tako si mi rekao da se zoveš, zar ne?

- Hah, da. I to je istina. Ne bih te nikada lagao o tako nečemu.

- U redu... Onda je i ostatak noći istina. Ništa nisam umislila ili sanjala? - gledam ga i dalje pomalo sumnjičavo.

- Nisi. Sve je istina. - smeši se. - Znam da ti je teško poverovati u sve to, jer sam dugo bio hladan i dalek prema tebi. Ali zato ćemo sada lepo da doručkujemo, pa potom da razjasnimo sve što ti nije jasno. - pomazi me nežno po obrazu.

- U redu. - napokon se i ja osmehnem.

Nakon jutarnje rutine i izvrsnog doručka ponovo smo se udobno smestili u krevet, a Anđelo je s osmehom čekao da ga pitam sve što me zanima.

- Hmm, ne znam odakle da počnem. Ima toliko toga... Ali evo za početak mi možeš reći zašto si ranije bio tako hladan i mračan? Zašto se nisi smejao? - odaljim se blago od njega i spazim kako mu osmeh bledi sa lica.

- Khm. - nakašlje se i uspravi u sedeći položaj, te me nakon uobičajenog stiskanja vilice pogleda prodorno u oči.

- Bilo je to pre pet godina... Samo par meseci nakon mog punoletstva, roditelji su mi poginuli.

Čuvši to, nenadano ispustim krik zaprepašćenja, prekrivši rukom usta.

- Tako mi je žao... - stegnem rukama njegove.

- Poginuli su tako što se odsek u fabrici gde su radili naprosto urušio. Desetak radnika je tada poginulo zajedno sa njima. - guta knedle i sklanja pogled od mene.

Mora da mu je mnogo bolno da priča o tome. Ali ja... Ja nisam znala da je tako strašna stvar u pitanju...

- Tako mi je žao, Anđelo... Ne moraš mi ispričati sve ako ti je teško. Ne želim da ti otvaram stare rane.

- Ne, ne. Želim da znaš. Osećam potrebu da ti se poverim. Potrebu da se nekome ispovedim... - gleda me krupnim zacakljenim očima, a moje se već pune suzama.

Sada ja njega pomazim nežno po obrazima i klimnem glavom u znaku da nastavi.

- Ispostavilo se da je za urušavanje objekta kriv vlasnik kompanije, jer je štedeo na bezbednosnim merama kada je građen taj odsek. Ali, dotični je naravno imao dovoljno novca i poznanstava da taj slučaj zataška. Tako da nije krivično gonjen, niti je ikakvu odštetu isplatio porodicama poginulih, među kojima sam bio i ja.