NEGRO

15.

Nije mi puno trebalo da svežem par čaršafa u pomoćno sredstvo kojim ću se spustiti kroz prozor.

- To je to Eni. Sada ili nikada. - ohrabrim samu sebe, prilazeći do prozora i još jednom proverivši da li sam sve čvrsto vezala.

Ma ne bi me ubilo ni da samo skočim odavde, ali hajde da probam na ovaj način kada sam se već potrudila oko vezivanja.

Hop. Cup.

Jaoj, koleno!

Uh, dobro je.

Jaooj zglob!

E vala smotana si za sve pare Eni!

Op! Tlo? Gotovo? To je to? Sišla sam?

- Jesam! Jes! - čestitam sebi i potrčim ka maminom ateljeu.

Usput pazim da me neko iz obezbeđenja ne primeti, a kada napokon stignem brzo otključam vrata, upadnem unutra i zaključam se.

- Huh, uspelo je! - obrišem sitan znoj sa čela i bacim se na starinsku fotelju koju je majka iz nekog razloga uvek obožavala.

Znam da moje bekstvo iz vile u pomoćnu zgradu deluje smešno, ali od silnih telohranitelja i obezbeđenja nema šanse da bih uspela pobeći van kuće. Uostalom, ovde niko nije ušao godinama. Osim mene. Tako da sam ubeđena da me neće brzo naći.

Tek sada polako počinjem da shvatam da otac i nije nešto mnogo voleo majku. Nikada ne obilazi ovaj atelje u kome je ona provodila toliko vremena. Čak i ja ovde uvek krišom dolazim kako mi se ne bi ljutio.

I ne znam zbog čega, ali sve više mi se čini da moj otac uopšte nije takav čovek kakvim se celom svetu a posebno meni pretstavlja.

I to me plaši...

...

Ne znam kako ni kada sam se uspavala, samo znam da sam pre toga gledala majčine fotografije i vrtela uspomene sa njom u svojoj glavi poput pokvarene gramofonske ploče.

Nikada nećeš prestati da mi nedostaješ majko...

I da, ne znam kako sam se uspavala, ali znam kako sam se probudila. Uz razvaljivanje vrata, buku, galamu i svetlost sunca koja je kroz ta ista vrata dopirala.

Već je dan?

- Našli smo je šefe! - začujem jednog od očevih gorila i shvatim da mu to kaže preko telefona. - U ateljeu gospođe Mione. Da. U redu. Razumem. - prekida gorila poziv i prilazi mi sa još dvojicom.

- Oh wow! Trojica planinskih gorila naspram jedne sitne curice? Baš fer plej. - podsmehnem im se.

- Gospođice, molim Vas da nam ne pravite probleme i pođete odmah s nama u vilu.

- Da ne pravim probleme? A kada sam ih pa pravila? - uzdahnem smoreno. - Koliko je sati uopšte? - upitam dok ustajem sa kauča.

- Skoro će 2 popodne gospođice.

- 2 popodne?! - zgranem se. - Kako sam toliko dugo spavala? - promumlam sebi u bradu.

Hm, pa dobro. Nisu me dugo tražili, ali nisu bili ni baš nešto brzi. Hah, amateri.

- A gde je moj brižni otac sada, ako smem da pitam? - obratim se gorili dok izlazimo.

- Krenuo je natrag iz grada. On je sa grupom ljudi koji su Vas tamo tražili.

- Opa! Čak je do grada morao ići zbog mene? A micaaa, baš mi ga je žao. - odgovorim mu sarkastično i nastavim da koračam u tišini.

Po ulasku u vilu zatičem preplašena lica posluge, koji su odahnuli istog trena čim su me ugledali.

- Eni mila! Dobro si hvala nebesima! - prva me zagrli kuvarica Višnja.

- Naravno višnjice moja. - osmehnem joj se.

- Jako ste nas zabrinuli gospođice. - oglasi se služavka Dara.

- Žao mi je Daro. Nije mi to bila namera. - skupim usne u ravnu crtu.

Namera mi je bila da iznerviram oca...

- Šta si usred noći radila tamo crna ćerko? - nastavlja Višnja.

I taman kad sam zinula da joj odgovorim, začulo se gromoglasno lupanje ulaznih vrata i težak bat muških koraka.

- ENI!!!

I evo ga. Cenjeni gospodin Vasilije.

- Svi osim telohranitelja neka smesta napuste prostoriju! - zagrmeo je kao pomahnitao i svi su ga iste sekunde poslušali.

No, uprkos njegovom stavu koji je rušio sve pred sobom, moj pogled je najpre nespretno odlutao do momka crne kose. Stajao je tik do mog oca, ispravljene kičme, isturenih ramena, stegnute vilice i pogleda hladnog kao led.

Negro.

Da li me to i on osuđuje što sam nestala na par sati? Da li se zabrinuo za mene?

- Dakle ovako. - iz misli me prene očev oštar glas, te svoj pogled usmerim ka njemu.

- Vidim da te je ponelo buntovno ponašanje, čim si rešila svaku granicu koju ti postavim da pređeš. Tako da sam ovog puta odlučio da te kaznim na najstroži mogući način. Mlada damo. - reči se kotrljaju niz njegov jezik, ispuštajući sve veću količinu otrova.

- Odmah po završetku ovog našeg razgovora, na prozoru tvoje sobe biće postavljena metalna rešetka, a iznad njega kamere.

- Molim?! Kamere?! - morala sam ga prekinuti. - Šta je sa mojom privatnošću? Ovo je nečuveno! - već polako šizim.

- Imaćeš svoju privatnost. Mada nisam siguran da je zaslužuješ. Kako god, kamere će snimati samo prostor ispred tvoje sobe, ne i onaj unutra.

- Ah predivno! Hvala ti ''oče''. - odgovorim mu sa najvećim mogućim sarkazmom u svom glasu.

- I još nešto. To je samo bonus, jer si pustila svoj jezik preko granica. Negro od sada neće boraviti ispred tvoje sobe. - napravi dramsku pauzu, te suzi pogled u mene. - Već U tvojoj sobi. - osmehne se zlobno.

- Mooolim?! - iskolačim oči.

- I kazna ti se produžuje na mesec dana. Nadam se da ćeš se dozvati pameti nakon tog perioda. - doda na kraju i ostavi me bez teksta.

- Grigorije rešetka! Metodije kamere! Negro... - okrene se ka njemu nakon što je izdao naređenja svojim gorilama. - Vodi je gore i ključ u vrata. Moris će se pobrinuti za tvoj smeštaj.

Negro je na to samo klimnuo glavom i uhvatio me za nadlakticu, povukavši me uz stepenice.

- U redu je mrgude! Umem i sama da hodam. - pokušam da mu se otmem dok se penjemo, ali bezuspešno.

- Svi smo videli šta Vi umete. Gospođice Ana Marija. - odgovori mi hladno, s dozom podsmeha u glasu, baš kao što je na početku radio.

To misli na moj beg kroz prozor, sto posto. I u redu je... Shvatam. Ovo ne može značiti ništa dobro. Ljut je. Negro je ljut.

Na mene.

---