NEGRO

26.

Cele noći nisam oka sklopila, razmišljajući naravno o mračnjaku iz susedne sobe. Možda sam samo nakratko dremnula pred zoru i to je to. Ali zato kada sam ustala odmah mi je na pamet pala sjajna ideja.

- Ako može on da očijuka sa osobljem hotela, zašto i ja ne bih mogla isto? Uostalom, Marjan je i sam rekao da će mi uvek biti na usluzi. Zašto to ne bih iskoristila kada već moj odnos sa Negrom ne ide u pravcu u kom sam zamišljala? - polemišem sa svojim odrazom u ogledalu.

Ne mislim da na bilo koji način iskoristim Marjana, dečko ništa nije kriv. Već samo da eto, ponekad, malo, čisto, popričam sa njim kada je Negro u blizini. On svakako mora da me prati u stopu, jer mu je to posao, pa bi trebalo da mi plan bez problema uspe.

- Idemo sada Eni. Doteraj se najbolje što umeš i pravac na recepciju da se raspitaš kod simpatičnog zemljaka čega sve to zanimljivog ima ovde u gradu da se vidi!

Oblačim usku crvenu haljinu, dužine do ispod dupeta. Sa uzanim trakicama koje se vezuju oko vrata i mini šlicem na desnoj butini. Haljina je očigledno za večernje izlaske, ali ne marim. Niko mi ne može zabraniti da je nosim usred bela dana ovde, gde se sve devojke šetaju samo u kupaćem.

Kosu pokupljam u visoku punđu, sa nekoliko puštenih pramenova da slobodno lutaju. Na očima zaista ne mogu da trpim šminku, jer je ovo ipak more. Nikad se ne zna kada će mi na pamet pasti da uđem u vodu i zaplivam. Na usne nanosim samo proziran sjaj, jer su mi prirodno pune i tamne i bez karmina. Velike crne, sunčane naočare su ''must have'', kao i šešir sa ogromnim obodom.

Za sam kraj stavljam ono što je meni najbitnije. Parfem. To je nešto što ljudima dugo ostaje u pamćenju, čak i kada lik počne da bledi. Stoga nigde ne idem bez svog omiljenog : Chanel broj 5.

I krenula sam.

- Negro, ustaj. Idemo u obilazak grada! - kucam mu na vrata, malo snažnije nego što bi trebalo.

- Sada?! - upita jutarnjim glasom.

- Da, sada. Biću na recepciji, ti dođi.

Ne sačekam da mi odgovori već odmah krenem po ono što sam naumila.

- Dobro jutro Marjane! - priđem do pulta sa osmehom od milion dolara.

- Oh! Dobro jutro gospođice Ana Marija. Poranili ste danas? - odgovara mi oduševljeno sa nekom toplinom u glasu.

- Jesam. Želim da uhvatim malo jutarnjeg vazduha. - krenem sa neobaveznim temama.

- To je baš lepo. Ako Vam u nečemu mogu pomoći slobodno recite.

Nasmejem se u smislu da ne treba ništa, ali onda krajičkom oka ugledam mračnu senku kako nam se približava i shvatim da je sad pravi momenat.

- Pa zapravo možeš. Bila bih ti beskrajno zahvalna kada bi me uputio do najbolje poslastičare u gradu. - nagnem se preko pulta bliže ka njemu, kada začujem Negra kako se nakašljava iza mene, dajući mi znak da je stigao.

Ili se možda zakašljao zbog nečeg drugog?

Likujem u sebi i slavim svoju prvu malu pobedu, dok mi Marjan slikovito objašnjava gde se nalaze najbolje poslastičare.

- Hvala ti do neba! Divan si. - nasmešim mu se.

- Nema na čemu. Vama uvek na usluzi. - uzvrati mi smešak.

- A da, još nešto. Nemoj mi persirati. Slobodno me zovi samo po imenu. - skinem naočare kako bih ga pogledala u oči, na šta se u trenutku zbunio.

Potom je klimnuo glavom uz osmeh, a ja sam se okrenula prema Negru, polazivši ka izlazu. On je samo nemo stajao sa strane poput neke stene, ruku prekrštenih na grudima. Odmerio me je dok sam nonšalantno prolazila pored njega i naravno izveo svoj već dobro uvežbani potez. Stiskanje vilice.

Ha, rekla bih da mi plan teče i bolje nego što sam zamišljala. Tako je! Idemo Eni, carice!

...

Koračam stazom za šetanje, usput razgledajući sve i svašta, dok gospodin mračnjak ide metar iza mene u mrtvoj tišini. Nakon dvadesetak minuta stižemo do preporučenog mesta i odmah za sebe naručim sladoled u kornetu sa 3 kugle i čokoladnim mrvicama odozgo.

- Želiš? - upitam Negra misleći na sladoled.

Na to me samo odmeri sa podignutom obrvom i sitno odmahne glavom u smislu da ne želi.

- Okej, ja sam te lepo pitala. - slegnem ramenima i smestim se za baštenskim stolom koji nam je bio najbliži.

On sedne prekoputa mene, zavali se u stolicu i namršteno zagleda u mom pravcu. Pažljivo ližem svaku kuglu kako se ne bih umazala i tek onako bacim pogled na njega. U tom trenu mi je kapnulo malo sladoleda na grudi, na šta su se njegove zenice znatno proširile i podigao je obrve zaprepašćeno.

- Jaoj ne! Zar vanila po crvenoj haljini, Eni glupačo smotana?! - kudim samu sebe dok se brišem salvetom.

- Khm khm khm. - pročisti Negro grlo i uspravi se u stolici, sklanjajući pogled od mene.

- Smešno ti je nešto?! - napadnem ga.

- Molim? - namršti se.

- Pitam da li ti je smešno nešto? Možda?

- Ne. - prošeta pogled od fleke na mojoj haljini do mojih usana.

- Super. Idemo onda. Preseo mi je ovaj sladoled. - kažem drsko i ustanem, bacivši preostali kornet u kantu.

- Ana Marija. - pozove me da zastanem, jer sam opet par koraka ispred njega.

- Šta je bilo sada?! - okrenem se naglo i momentalno ustuknem.

Nisam se nadala da će biti toliko blizu mene. Uhhh... Zašto je ovoliko vruće odjednom?

- Ostalo ti je malo čokolade na uglu... Usana... - spusti pogled baš tu, a potom prinese i palac, te mi obriše mrlju.

Na njegov dodir odmah sam, kao po naređenju zažmurila i osetila žmarce u dnu kičme. Zatim otvaram oči i proklinjem sebe što sam skinula sunčane naočare. Da su ostale na mestu ne bih sada strepela da će mi svaku emociju pročitati u očima.

Gledamo se tako, sa minimalne razdaljine, nekoliko trenutaka i ubeđena sam da me želi baš koliko i ja njega. Ali razlika je u tome što sam se ja zaljubila, a on očigledno svaku devojku ovako gleda i smeška joj se.

Nisam ja njemu ništa posebno... Dok on meni nažalost jeste.

- Khm. - sklonim se od njega. - Mislim da sada možemo natrag u hotel. - spustim pogled, polazivši nazad.

- Naravno. - začujem kako mi tiho odgovora i bez daljeg razgovora polazi za mnom.

Eeh glupa Eni...
Šta li misliš, čemu li si se nadaš budalo naivna?

---