NEGRO

22.

Do kraja kazne ostalo je još svega 3 dana. Brzo mi je proletelo vreme, jer od onog događaja više nema napete situacije između Negra i mene. Bar sa moje tačke gledišta. Za njega nisam baš sigurna.

Od toga dana kao da smo pomalo zamenili uloge. Sada sam ja ta koja njega često bocne i uputi mu koju opasku. A on je sada taj koji sklanja pogled i izbegava bliske susrete. Kao da se boji da će se strast među nama ponovo rasplamsati i da ćemo tada otići čak i dalje nego prošlog puta.

Prosto mi je presladak zbog toga. Ne želi da me iskoristi, jer nismo u vezi i to mu je veliki plus kod mene. Ali biće i to jednom.

Ja ne odustajem tako lako.

A s obzirom da nismo puno pričali, kao ni do sada, imala sam dosta vremena da osmislim šta ću sa svojim životom. Kako da se iskobeljam iz ovog staklenog zvona pod kojim me celi život čuvaju? I šta ću posle? Nisam baš dovela svoj plan do tančina, ali plaža, pesak i more su pod tačkom ''obavezno''. Neka mala kućica, tropski bar u kome bih svako veče pevala dobrim ljudima, so u kosi i lepršave haljine.

I naravno, sve bih to volela dok me za ruku drži on.

Negro...

Ležeći na stomaku u svom krevetu piskaram nešto u svesci, uzdišem i povremeno bacim pogled na njega. Trenutno je zadubljen u neku svoju knjigu i blago namršten. A meni beskrajno privlačan baš takav kakav je. Sa svim svojim vrlinama i manama.

Moje maštanje o njemu i našem zajedničkom životu najednom prekida glasno lupanje na vratima.

- Eni otvori! Tata je! Moramo hitno da razgovaramo!

Tata? Nije tako nazvao sebe u poslednjih pet godina. Šta ga je sad spopalo?

Zgledam se nakratko sa Negrom, koji je zbunjen podjednako kao ja, zatim ustanem i otvorim ocu vrata.

- Eni, da li je sve u redu dušo? Dobro si? - hvata me za ramena i obraća mi se najtoplijim mogućim tonom.

Moris je ušao zajedno sa njim i apsolutno mi nije jasno šta se ovde dešava.

- Mmm daa. Dobro sam. Zašto ne bih bila? - gledam ga zbunjeno.

- Ma pitam onako samo. Nego reci mi, sećaš li se značenja naše šifre ''crveno''? - zagleda se duboko u moje oči.

- Šifra ''crveno''? Naravno da se sećam, ali nismo je koristili dugi niz godina. - odgovaram i dalje nemajući predstavu o čemu je reč.

- Znam da nismo, ali sada ćemo opet morati da je upotrebimo. - klima glavom, praveći neke neodređene izraze lica.

- Sada? Ovog trena?

- Da da, ovog trena! Samo izaberi koje god mesto na kugli zemaljskoj želiš, i već večeras letite avionom.

- Toliko je hitno?

- Eni. Kazna ti se skraćuje, odnosno ukida. Dobijaš priliku da otputuješ gde god želiš. Zar je bitno zašto je bilo šta hitno?

- Naravno da nije... Samo... Nisam očekivala ovo...

- Eni! Reci mesto odmah! - ne prestaje da me požuruje.

- U redu. Havaji! - lupnem, ponesena malopređašnjim maštanjem o moru i pesku.

- Havaji?! - zgrane se otac.

- Mm izvini, to mi je prvo palo na pamet. - slegnem ramenima.

- U redu. Biće kako želiš. I odmah da te obavestim da se ne zna koliko ćeš morati da ostaneš tamo. Ali javiću ti na vreme. - potapše me po ramenu, pa se okrene ka Negru.

- Negro, ti svoje obaveze znaš. Prvi put ćete putovati toliko daleko od mene, tako da će poverenje koje imam u tebe biti na pravom testu sada. Nemoj me razočarati momče. - potapše i njega.

- Nikada gospodine. - odgovori mu Negro.

- Morise pomozi im oko pakovanja. Eni, do večeras budite spremni. - pogleda me otac još jednom krupnim očima i napusti sobu.

Šifra ''crveno'' još otkada sam bila mala značila je da moram otići van kuće na nekoliko dana. Otac je tada primao poslovnu klijentelu iz inostranstva u našu vilu, a mene je slao što dalje kako me ne bi uznemiravali. Sada kada se sve ono među nama izdešavalo, počinjem da mislim kako nije želeo ja njih da uznemiravam. A ne obrnuto.

Kako god. Prilika da posetim Havaje mi se ukazala i oberučke je prihvatam.
A možda će mi to biti i životna prilika da se jednom zasvagda odvojim od oca? Videćemo.

Trenutno sam jako uzbuđena zbog odlaska na tako egzotično mesto. I naravno zbog toga što će Negro biti sa mnom.

Jedva čekam da ga vidim na plaži...

...

To je to dakle. Veče je palo i upravo se ukrcavamo na privatni avion mog oca.

- Budi mi dobro. Zvaću te stalno. - mazi me po obrazu i opet imam osećaj da je onaj stari.

Moj voljeni i brižni otac...

- Dogovoreno. I hvala ti na svemu oče. Znam da nisam zaslužila.

- Ne pričaj tako. Zaslužila si ti mnogo više od ovoga. One ispade sam već i zaboravio. - nasmeje se, te me povuče u zagrljaj.

- Čujemo se onda. - odmaknem se od njega i mahnem Morisu, polazeći prema avionu gde me čeka Negro.

Kroz par minuta smo uzleteli i ponovo sam kao i uvek gledala njih dvojicu kroz prozor, dokle god su mi na vidiku. Čim sam ih izgubila iz vida, okrenula sam se ka Negru i prisetila našeg prethodnog zajedničkog putovanja.

Koliko je sada sve drugačije... Koliko sada imam drugačiju sliku i mišljenje o njemu nego tada...

Sada se osećam potpuno opušteno i sigurno kraj njega. A vrhunac sreće sigurna sam da bih dostigla kada bi se nešto desilo među nama. Kada bismo postali par...

- Da li opet treba da te opominjem da ne piljiš u mene? - trgne me iz misli svojim dubokim glasom.

Ali se ubrzo osmehnem kada shvatim da se i on smeje i da je to bila šala.

- A šta ću? Ne mogu se zasititi tvoje lepote. - na opasku mu odgovorim opaskom i izazovem jedno sitno odmahivanje glavom kod njega, praćeno osmehom.

- Biće nama zanimljivo na Havajima. Već sada mogu da naslutim. - složi facu u smislu ''teško meni''.

- Da. Biće. Veoma. - namignem mu i zavalim se u naslon od sedišta.

Oh, i ne slutiš koliko će nam zanimljivo biti, mrgude moj.

Ne slutiš.

---