NEGRO

25.

Stižemo do samog ulaza u hotel kada začujem zvono svog telefona.

''OTAC''.

- Otac me zove. Idi ti uzmi nam ključeve dok ja razgovaram sa njim. Može? - upitam Negra učtivo.

- Naravno. - osmehne mi se i uđe unutra.

- Halo, oče. - javljam se radosno.

- Eni, dušo moja. Kako si? Je li sve u redu tamo?

- Odlično sam! I sve je u savršenom redu. Ovde je kao u raju oče, kunem ti se! Božanstveno je! - kikoćem se od sreće.

- Oh, tako mi je drago zbog toga dušo. Negro te dobro čuva?

Negro je nešto najbolje što mi se desilo u životu...

- Khm da, da naravno. Ništa ne brini. - uveravam ga.

- U redu onda. Budi mi dobro i uživaj, pa se čujemo sutra. Ljubim te!

- I ja tebe oče. - time završimo razgovor i uđem u hotel da nađem Negra.

Prošetam pogled po predvorju par puta dok ga konačno ne ugledam. Ali ono što ugledam nimalo mi se ne dopadne.
Gospodin stoji oslonjen laktom na pult i nešto se smejulji sa onom likušom koja ga je još od našeg dolaska gutala pogledom.

Prostakuša havajska!

Uputim se lagano ka njima kada me u trenu preseče muški glas koji me doziva.

- Ana Marija!

Okrenem se i shvatim da je to onaj dečko sa recepcije. Marjan se valjda zove.

- Kako Vam se dopao prvi dan ovde? - upita me sa osmehom, te svoju putanju kretanja usmerim ka njemu.

Naslonim se na pult tačno onako kako je to Negro uradio i nasmešim se simpatičnom zemljaku.

- Fenomenalno je, nemam reči zaista. - ne prekidam osmeh.

- Drago mi je da to čujem. Hoćete li da Vam dam ključ od sobe?

- Hvala, ali moj telohranitelj je već trebalo da ih uzme. - sa kiselim osmehom okrenem glavu ka Negru, koji me još uvek nije ni spazio od silnog čavrljanja sa dotičnom.

- Oh, oprostite onda. - odgovori mi zemljak. - Kalea! Da li si gospodinu dala ključeve? - dozove ovu i postavi joj pitanje na engleskom.

Kalea? Kakvo glupo ime!

Tek u tom trenu i Negro i ona su pogledali ka nama.

- Jesam, naravno! - odgovara likuša, zatim vraća pogled na Negra i nastavlja smeškanje.

Međutim on joj nije odgovorio na to ovog puta, već je krenuo prema meni.

- Uzeo sam. Evo tvog. - kaže i pruža mi karticu u ruke.

- Hvala. - odgovorim mu oštro, te se okrenem ka Marjanu. - Hvala i tebi na svemu. Vidimo se sutra! - osmehnem mu se toplo i krenem do lifta.

- Nema na čemu! - čujem ga kako dovikuje, a pored toga začujem još jedan par koraka iza sebe.

Gospodin Smeško Smeškić!

Vrata lifta su se toliko brzo zatvorila da ga umalo nisu pregnječila.

- Zašto me nisi sačekala? Vrata zamalo da mi se zatvore pred nosem! - upita me namršteno.

- Zašto bih ja tebe čekala? Nije kao da ne znaš sam put do svoje sobe. - dignem nos i okrenem glavu.

- Molim? Kakvo je sad to ponašanje?

Ignorišem skroz njegovo pitanje i pohitam ka svojoj sobi odmah po izlasku iz lifta.

- Ana Marija! - sustigne me i uhvati za podlakticu.

- Smesta da si me pustio! - otmem mu se i otključam vrata.

- Dakle nećeš mi reći koji te je sad đavo spopao?

- Ostavi me na miru. Želim da budem sama. - odgovorim mu hladno, ne udostojivši ga čak ni jednog pogleda.

- U redu. Kako VI želite. Gospođice Ana Marija. - kaže sarkastično i ode u svoju sobu.

Ma da, ma tako je najbolje frajeru! Samo ti vraćaj naš odnos u rikverc! Time ćeš baš puno postići!

- Kretenu muški! - izustim naglas, krećući se prema kupatilu.

...

Nakon podužeg potapanja u kadi i bezuspešnih pokušaja da izbacim Negra iz glave, izlazim iz kupatila. Za večeru je sada već kasno, pa odlučim da samo naspem sebi neko bezalkoholno piće i izađem na terasu.

Možda će mi veličanstven pogled skrenuti misli...

Smestim se udobno u baštenskoj stolici i zagledam negde u daljinu. Dašak tihog povetarca miluje mi svilenu spavaćicu i pruža neki osećaj spokoja.

Tako je devojko. Ovde si došla da uživaš. A ne da gubiš vreme i živce na sve i svašta. Opusti se...

Naslonim glavu nazad i sklopim oči, utonuvši u ambis sopstvenih misli.
Šta će biti kada se vratim u Srbiju?
Da li da tražim od oca da me pusti da živim sama, životom kakvim želim?
A čime bih se bavila?

Ih, pa to je prosto. Pevala bih. Pevala do poslednjeg daha. To je ono što najviše volim i što me istinski čini srećnom.

Možda bih i mogla bar jednom u životu da skupim hrabrost i pitam oca da me oslobodi. Da me pusti iz zlatnog kaveza, da upoznam sama svet van tog njegovog staklenog zvona.

Možda...

Tok misli i uživanje u noćnom povetarcu najednom mi prekida vrlo dobro poznat miris.

Nije li to... Negrov parfem?!

Zgranem se pri toj pomisli i istog trena otvorim oči, uspravljajući se u stolici. Jeste njegova terasa blizu moje, ali nemoguće da mu se baš toliko oseća parfem.
Okrećem se u tom pravcu i odmah ga spazim. Stoji kraj ograde i gleda negde u daljinu, dok ispija svoje piće. I sve to ni manje ni više nego U BOKSERICAMA!

O Bože, pa on nije normalan! Na šta mu liči da u gaćama izlazi na terasu?!

Ja, ja, ja ne mogu to da gledam!

Ustanem naglo sa stolice i odmarširam unutra, zalupivši vrata terase za sobom.

- Ovo je stvarno nečuveno! Kako može da izađe tako, maltene skroz go?! Kako, kako... - šetam se po sobi poput besnog tigra, pa se na kraju samo bacim u krevet.

Kako može da bude takav kreten? Tako bezobrazan! Tako nepodnošljiv!

Tako zgodan...

Bože, savršen je. I taj njegov neodoljivi miris... Ne, ja ću neminovno poludeti ako se ovaj naš odnos ''toplo-hladno'' nastavi. Poludeću...

---