NEGRO

17.

Prva nedelja u zatočeništvu sa mračnjakom mrgudom je protekla. Gledala sam da ga izbegavam sve vreme i prvih dana ga je to zabavljalo, pa me je namerno izazivao. Ali nije uspeo da me isprovocira, a ja sam uspela da se izdignem iznad svake situacije. Ipak sam imala najboljeg učitelja za to - njega.

Iz sobe je izlazio samo kada bi ga moj otac zbog nečega zvao. A tada je Moris dolazio i pravio mi društvo. Društvo mi zapravo nije trebalo jer sam za to imala Olivera, ali znam da ga je otac slao da me čuva dok mrgud nije tu.

Kao da sam neki prestupnik...

Ipak, ponosna sam na sebe što sam sve to stoički podnela. I evo me sada sedim kraj prozora, posmatrajući kišu kako mirno pada. Ovaj kreten je u svom krevetu, gleda nešto na telefonu kao što je maltene svih ovih dana i radio.

S obzirom da smo zatvoreni u jednoj prostoriji i to čitave sedmice, 24 časa dnevno, čovek bi pomislio da ćemo se sroditi. Da ćemo naći makar neki zajednički jezik, ali ništa od toga. Nijedno od nas dvoje to ne želi, te se držimo strogo poslovnog odnosa.

Nikada ne bih rekla da će neko ko me toliko privlači fizički uspeti da me toliko odbije karakterno.

Ali izdržaću kaznu do kraja. A onda ću se svim silama truditi da se više ne zameram ocu, samo da me ne kažnjava opet na ovakav način.

Gledajući kišu u tišini, na pamet mi je pala jedna melodija i ne mogu je nikako izbaciti iz glave. Tako mi se sluša muzika na najjače... Tako mi se pleše... Tako mi se peva...

A onda shvatim. Ako sam u kazni nisam izgubila glas. U svojoj sam sobi pobogu! Mogu da radim šta god poželim! Ne zanima me što je tu prisutna i ta mračna senka.

''Pevaj anđele. Pevaj kada god ti duša ište'' - setim se maminih reči, te sklopim oči, duboko udahnem i krenem tiho baladu koju obožavam.

If you ever leave me, baby
Leave some morphine at my door
'Cause it would take a whole lot of medication
To realize what we used to have
We don't have it anymore

There's no religion that could save me
No matter how long my knees are on the floor
So keep in mind all the sacrifices I'm makin'
To keep you by my side
To keep you from walkin' out the door

'Cause there'll be no sunlight
If I lose you, baby
There'll be no clear skies
If I lose you, baby
And just like the clouds
My eyes will do the same
If you walk away
Everyday it'll rain, rain,
Ra-a-a-ain...

Tako se i desilo. Mama je otišla, a meni je ostalo jedino da lijem suze poput ove kiše koja trenutno pada. Suze koje niko neće videti, niti je ikoga briga za njih...

U tom trenu osetim topao dodir na svom ramenu i trgnem se. Iako se ni najmanje nisam nadala bio je to on. Negro.

- Da li je sve u redu? - upitao me je, zabrinutog lica.

- Khm. Jeste. - šmrcnem, zatim pročistim grlo i ustanem kako bih se sklonila od njega.

- Ne bih rekao. - krene za mnom.

- Baš me briga šta bi ti rekao, a šta ne bi. - brecnem mu se.

- Gospođice...

- Jao jao jao! Muka mi je više kad te čujem da izgovaraš tu reč! - vičem na njega jer je našao da mi se obraća kada sam najranjivija.

- U redu. Onda ću Vas od sada zvati samo po imenu. - podigne ruke u znak predaje.

- I od tog persiranja mi je muka! Osećam se kao da sam starija od tebe! - nastavim da šizim.

- Onda samo... Ana Marija? - pogleda me upitno.

Ughhh... Mrzim kako mi telo reaguje kada me nazove po imenu... Mrzim što sam toliko slaba na njega...

- Ma zovi me kako god hoćeš! I za to me briga više. Mada bih najradije da mi se uopšte ne obraćaš.

- U redu. To mogu da ispunim. Ali ne ove noći. Ne u ovom času kada je očigledno da se nešto dešava. - pođe lagano ka meni. - Molim Vas recite mi u čemu je problem?

Taman sam sklopila oči, a kada mi se ponovo obratio sa ''Vi'' kosa mi se digla na glavi i prostrelila sam ga pogledom.

- Molim TE! - odmah se ispravio. - Ana Marija. - dodao je na kraju mirnim tonom, a ja sam u tom trenu imala osećaj kao da smo u nekom paralelnom univerzumu.

Kako lepo zvuči kad mi ne persira. Zvuči kao da smo jedno drugom bliski...

- Khm... - nakašljem se, te nespretno sklonim pogled sa njega. - Problem je u tome što svakoga dana sve više shvatam da nemam apsolutno nikakvu kontrolu nad svojim životom. Nemam pravo izbora, nemam pravo glasa, nemam pravo da se borim za ono što želim... Na sve to majka mi strašno nedostaje. A ni nju nemam... - već mi se suze obilno slivaju niz obraze, ali uprkos njima uspem nekako da ga pogledam u oči.

Njegove obrve su skupljene, dok očima neumorno šara po mom licu. I opet to stiskanje vilice i pesnica koje je kod njega baš često zastupljeno.

- Iako naizgled imam sve, zapravo nemam nikoga i ništa Negro. Eto u tome je problem. Nemam nikoga... - nastavim da mu se obraćam plačnim glasom dok mi se srce kida na komade.

Na te moje reči odvratio je pogled na sekund i učinilo mi se da je i u njegovim očima nešto zasvetlucalo. Zatim mi je prišao potpuno, te nežno podigao moju bradu kažiprstom i duboko se zagledao u moje oči.

- Neka se sutra i ceo svet sruši, ali ovog časa, ove noći znaj da imaš mene Ana Marija. Imaš mene. - prošaputao je dubokim glasom i ostavio me bez teksta.

Par sekundi mi je trebalo da shvatim šta je upravo rekao i na koji način je to rekao, a onda...

Onda mi je delovalo sasvim prirodno da ga u tom trenutku poljubim. Ako će ove noći biti moj, neka to onda bude sa stilom.

Podigla sam se na prste, spustila ruke na njegove grudi i spojila usne sa njegovima. On je to vrlo spretno prihvatio, obgrlivši me rukama oko struka i snažno me privukavši do sebe.

U tvom zagrljaju osećam se tako sigurno. I volela bih da doveka ostanem tu. Nažalost, ova bajka završava se jutrom koje nam ide u susret i moja želja neće biti ispunjena.

Ali barem mogu da uživam u svemu ovome dok traje...

---