NEGRO

35.

Pristižemo avionom na očevo privatno mesto za sletanje, a ja se ne mogu ratosiljati teskobe koja mi se tokom celog leta skupljala u stomaku. Pritisak mi je sigurno u porastu, dok dlanovi ne prestaju da se znoje.

Pogledam u Anđela, koji je već nabacio onu svoju masku mračnjaka i primetim da deluje prilično smireno.

Mada sada nisam tako sigurna da je zaista smiren. Možda je samo u pitanju njegovo višegodišnje treniranje hladnoće i pribranosti...

- Anđelo... - pogledam ga zabrinuto.

- Reci princezo moja? - poklopi šaku preko moje.

- Mogu li te poljubiti i zagrliti još jednom snažno pre nego što izađemo?

- Naravno ljubavi. Već sam ti rekao da to nikad ne pitaš. Dođi. - pruža mi ruku da pređem kod njega u krilo.

- Ne sviđa mi se što ne znam kada ću idući put moći to da uradim, pa sam htela da sada iskoristimo priliku. - ušuškam se u njegov vrat i stegnem ga jako u zagrljaj.

- Uskoro, veruj mi. Uskoro ćemo slobodno uživati u ljubavi.

- Khm, više puta si pomenuo ''ljubav'' otakako smo u vezi... Je l' to znači da me... - ne završim misao do kraja jer počnu turbulencije zbog sletanja.

No uprkos njima Anđelo je shvatio šta sam ga htela pitati, te se duboko zagledao u moje oči. Potom je prošetao pogledom po celom mom licu i na kraju mi odgovorio.

- Volim te... - oblikovao je reči usnama, ali ga nisam čula.

Da li zbog turbulencija ili jednostavno nije hteo naglas da izgovori to, svakako mi nije bilo ni važno. Bila mi je važna samo ta rečenica. I tek tada mi je pritisak stvarno skočio, a srce snažno uzlupalo.

On mene voli? Voli me? Neko me voli?

Od naleta adrenalina uspevam samo da ga uhvatim za obraze i snažno poljubim. Nisam se dovoljno sabrala sa sobom da mu odmah u tom trenu odgovorim, ali mislim da je poljubac govorio sam za sebe.

Iako sam na momenat poletela do basnoslovnih visina, vrlo brzo me je sletanje vratilo u realnost i odvojila sam se od Anđela.

Mog dobrog anđela...

Sa našim odvajanjem vratila se nelagoda u mom stomaku i grudima i prosto sam bila sigurna da će se nešto loše desiti.

Predosećala sam to.

Otac nas ovog puta nije sačekao ispred aviona. Kao ni Moris. Tu su bili samo ljudi koji su uzeli naš prtljag i otpratili nas do kuće. Bojažljivo sam posmatrala Anđela, dok je on bez reči koračao napred, uzdignute glave i ispravljenih ramena. Zauzeo je stav kakav je uvek i imao otkako ga znam.

I nikada mi do sada to nije bilo čudno kod njega. Ali sada jeste. Sada kada znam koliko ogromno srce i dobru dušu ima, bilo mi je krajnje čudno gledati ga tako hladnog i dalekog.

Stižemo u vilu i odmah se uputimo u dnevni boravak. Moj osećaj u stomaku i dalje nije jenjavao, a kada sam ugledala oca zavaljenog u svoju omiljenu fotelju, okruženog najlojalnijim ljudima znala sam da se nešto dešava.

Nešto krupno.

- Oče! - pohrlim mu u zagrljaj.

- Napokon se srećemo Eni dušo. - kaže nekim čudnim tonom i odvoji me od sebe.

- Nadam se da ste lepo putovali. - nastavlja, ne skidajući pogled sa Anđela.

- J... Jesmo. A ti kako si? - zamuckujem od straha šta sad sledi.

Ovakvi njegovi postupci i ton u glasu nikada nisu slutili na dobro.

- Ja? Ja sam odlično. Osećam se kao da sam konačno izvadio kamenčić koji me je već duže vremena žuljao u cipeli.