NEGRO

14.

- Pa gde si ti maleni? - uzimam štene iz Morisovih ruku nakon što je Negro izašao.

- Hm, sada je ''maleni'', a jutros ga nisi htela. - sumnjičavo se smeška Moris.

- Pa, sada ga moram uzeti jer je otac pretio da će ga baciti dobermanima. Možeš li zamisliti tu zlobu Morise? Kada je otac postao takav? - uzdahnem tužno.

- Eni, vremena se menjaju. On je oduvek bio malo više zaštitnički nastrojen, s tim što si ti bila mala i nisi to tako videla. Sada već drugačije shvataš neke stvari, pa ti otac deluje strogo. Ali on se zapravo samo brine. Veruj mi. - priđe i pomazi me po ramenu.

Moris me nikada nije lagao niti zavaravao, ali u ovom trenu nisam sigurna da mu sto posto verujem.

- Kako god. Kazna mi je produžena na dve nedelje zatvora u ovoj sobi, pa će mi svakako lakše biti ako budem imala društvo. - osmehnem se i prigrlim Olivera.

- Hmm, a šta je sa društvom ispred vrata? - suzio je pogled i podigao jednu obrvu.

Zar tebi ništa ne promiče čoveče?

- Molim? - napravim se luda.

- Mislim na Negra. - nastavi da me gleda sumnjičavo.

- Haha taj mrgud? Kome bi on mogao praviti društvo? - lažno se podsmehnem. - Možda gavranima na groblju. Meni sigurno ne. - zabacim kosu i krenem da smestim Olivera u krevetić koji je doneo Moris.

- Ako ti tako kažeš, onda u redu. Meni se samo učinilo da bi se mogla lepo družiti sa njim. Ali, ko sam ja da se mešam? - podigne ruke u znak predaje.

Jaoj tačno znam šta mu znači taj stav. To znači da me je već odavno prozreo. Jao Morise, Morise, u dušu me znaš.

- Odoh ja da se okupam, a ti pitaj mrguda da li mu je potrebna pomoć oko smeštanja pred mojim vratima. Kada ti je već toliko stalo do njega. - potkačim ga, odlazeći u kupatilo.

- Meni ili tebi? - promumlao je na izlasku, ali sam ga ipak čula.

Na to sam se samo pogledala u ogledalo i sitno osmehnula.

Meni...

...

Okupana i mirišljava čitam knjigu u svom krevetu dok mi Oliver spava kraj nogu. Duša mila, verovatno se tu oseća sigurnije nego kada je sam u psećem krevetiću. A i meni je nekako draže kada je neko tako maleno i milo biće blizu mene, pa sam ga ostavila da tu spava.

Na radnju u knjizi ponovo sam imala problem da se skoncentrišem. I ponovo zbog Negra. Ne mogu izbaciti naš poljubac iz glave. I tako me sada kopka šta li radi pred mojim vratima...

Ustanem polako sa kreveta da ne bih probudila Olivera i na prstima se odšunjam do vrata. Polako ih otvorim i provirim van. Ali se krajnje iznenadim kada pred njima ne ugledam momka crne kose i plavih očiju.

Gde li si nestao?

Isturim skroz glavu i pogledam lepo levo i desno u nadi da ću ga ugledati. Naposletku se to i desilo. Išao je iz pravca svoje sobe ka mojoj. U beloj majici, spuštenim farmerkama i belim patikama.

Bože da li ja ovo sanjam? Pa prelep je...

Nesvesno sam ostala ukopana u mestu i balavila za njim dok me nije ugledao. A onda sam se trgnula čim mi se osmehnuo uglom usana. Uzvratila sam mu stidljivim osmehom, ali onda se njegov izraz lica naglo namrštio.

- Morise! Treba li ti pomoć? - viknuo je i ja sam u sekundi zatvorila vrata i naslonila se na njih.

Uh, zamalo da nas Moris uhvati!

- Ne treba sinko, ne brini. Dugo se ja bavim ovim poslom. - odgovara mu ovaj i čujem spuštanje nekog predmeta pred mojim vratima.

Šta je to?

- Hvala ti. Mada sam mogao i sam doneti fotelju. Da se ne mučiš ti. - Negrov glas je potpuno drag i saosećajan.

Kao onda kad me je video da plačem...
Ma sigurna sam da je on zapravo duša od čoveka, samo voli da se krije iza maske mračnjaka.

- De de, sinko. Nisam ja taj koji će naredne dve nedelje provesti u fotelji na hodniku. - zadirkuje ga Moris i to me nasmeje.

Nakon toga su se rastali i dvoumila sam se da li da opet provirim u hodnik. Samo nakratko da poželim Negru laku noć. Ali sam na kraju ipak odustala od te namere.

Neka me se uželi malo do jutra.

...

Od uzbuđenja nisam nikako mogla zaspati i vrpoljila sam se po krevetu kao luda.

Negro... Mmm...

Kako bih volela da pred ocem izađem, držeći njega za ruku! To bi ga načisto izbacilo iz takta. Bio bi to još jedan korak mog bunta. Ali bi svakako bilo glupo da iskoristim nedužnog dečka za to. Dobio bi otkaz istog trena.

Ne, ne. Nisam toliko samoživa.

Ali tako silno želim da opet iznerviram oca!

- Šta bih mogla da uradim? - šetam se po sobi i razmišljam naglas.

Utom mi pogled padne na pomoćnu zgradu u našem dvorištu koju od majčine smrti niko ne koristi, a vidi se sa mog prozora. Mama je tu provodila dosta vremena. Pevala je i heklala.

Zauvek ću žaliti što nismo imale dovoljno vremena da to znanje prenese i na mene...

I tada mi na um padne briljantna ideja! Poskočim u mestu od sreće i zatapšem tiho sama sebi. Potom priđem do prozora i procenim da nije previše visoko.

- E, a sada, gde mi ono beše stoje čaršafi? - okrenem se ka sobi, stavivši ruke na kukove.

Zatim krenem da preturam po svim mogućim ormanima i fiokama koje imam.

Ovako nešto sam videla samo na filmovima, ali pretpostavljam da ništa ne može poći naopako. Čak i da pođe ne marim.

Neka vidi silni Vasilije Despotović da se nisam predala u ovoj borbi.

---