NEGRO

7.

Vreme u klubu polako teče i ne mogu baš reći da sam oduševljena, ali nije loše. Malo đuskam, malo pijem svoju dijetalnu kolu, malo osmatram okolinu i to je to u suštini.
Dosta je mladih ljudi, ali svako ima nekog svog sa kime igra i provodi se.

A ja imam gospodina mračnjaka, koji, čik pogodi, ne podnosi ovakav vid zabave. Em je mračnjak, em je smor. Čak ni ta seksi bela košulja ne može osvetliti njegovu tamu i hladan stav koji zauzima.

A da odem do podijuma i igram sama? Možda mi neko priđe. A možda se baš sama najbolje provedem?
Hmm... Neću znati dok ne probam.

- Odoh malo do podijuma. Dosadno mi je ovde. - priđem mu skroz blizu kako bi me mogao čuti.

- Do podijuma? - upita me i ravnodušan izraz lica koji je imao do sada pretvorio se u namršten.

- Da. Želim da igram. - odgovorim mu samouvereno, ni na tren ne prekidajući kontakt naših očiju.

- Da igrate? Sami?

- Tako je. To mi jedino preostaje, jer čisto sumnjam da bi mi ti pravio društvo. Još na ulasku ovde si rekao kako prezireš ovakvu vrstu zabave.

- Nisam Vam to rekao. - namršti se još više, ako je to ikako moguće.

- Nisi meni, već sebi u bradu, ali sam te čula. Očigledno nisi svestan koliko ti je glas dubok i specifičan.

I nisi svestan kako to utiče na mene...

Šta?! Ma, opasulji se grešnice!

- Khm. Da... Pa, to je istina. Ne volim ovakva mesta, niti ono što pružaju. - skloni pogled od mene, usmerivši ga negde u masu.

- Okej, onda sam s pravom htela da igram sama. - nasmejem mu se cinično u lice i odem na podijum.

...

Muzika je bila mešavina raznih žanrova. A čak dve pesme su mi zvučale poznato. Ostalo i ne baš, mada sam u dosta navrata prepoznala turski jezik. Dakle, ovde ipak preovlađuje njihova muzika.

Hah, logično.

Već mi je postajalo dosadno i razmišljala sam da se vratim do šanka i tražim Negru da idemo.
Ali.
Baš u tom trenu osetila sam nečije ruke na svom struku i nečiji dah na ramenu.

Odmah sam se okrenula da vidim ko je to. A na moje beskrajno iznenađenje, u pitanju je bio neki veoma lep i zgodan dečko.
Nasmešio mi se i upitao nešto na turskom.

- Izvini. Ne govorim turski. Nisam odavde. - blago mu se osmehnem i obratim na engleskom.

Nakon toga izvio je jednu obrvu i nekako zločesto me odmerio od glave do pete.

Okeeej...

Nimalo prijatan osećaj počeo se skupljati u mom stomaku, te sam instinktivno pogledala u pravcu ka šanku za kojim stoji Negro.
Ugledala sam ga iste sekunde i...

Čoveče... Ako sam do sada mislila da sam videla njegov najopasniji izraz lica, to je zbog toga što ga još nisam videla u OVAKVOM izdanju.

Narogušio se poput zveri kojoj otimaju plen. Svaki mišić na telu mu se napeo i jasno ocrtavao preko bele košulje. U ruci je stiskao čašu svog pića, za koju sam svakog časa očekivala da pukne pod pritiskom. O stiskanju vilice i širenju nozdrva usled besnog disanja da i ne govorim. A pogled...

Uh, pogled mu je prepun kontrasta. Tako leden, a ostavlja utisak da bi na licu mesta spalio ovog dečka čije su ruke i dalje na meni. Tako mračan, a opet jasno mogu videti kakvu poruku šalje.

Svakim trenom me sve više zanima šta se krije iza te njegove maske? Šta je razlog takvog ponašanja? Da li je oduvek bio takav ili...

- A odakle si? Lepotice. - iz misli me prene glas ovog dečka koji mi se obrati na engleskom sada i pojača stisak na mom struku kako bi me što više pripio uz sebe.

Uopšte mi se ne dopada takvo ponašanje, ali svakako ne znam kako da odreagujem. Nikada se nisam našla u sličnoj situaciji...

- Evo Vašeg pića gospođice. Da li je sve u redu? - začujem Negrov glas i odmah se okrenem ka njemu, ugledavši ga sa mojim sokom u ruci.

- Khm... Da... Ovaj, sve je okej. Ne brini. - nespretno mu odgovorim, osetivši da je ovaj lik momentalno sklonio ruke sa mene.

- Izvini, nisam znao da imaš dečka... - kaže lik ponovo na engleskom, bojažljivo gledajući u Negra.

Tri sekunde mu je trebalo da se izgubi iz našeg vidokruga, a ja sam tek tada shvatila šta mi je rekao.

Dečko? Negro nije moj... Dečko.

Pogledam ga krupnim očima, dok gutam knedle u svom suvom grlu.
Njegove oči su već bile na meni i ostala sam paralisana njihovim sjajem pod svetlima kluba koja su se ludački smenjivala.

Bože, on je prelep... Fascinira me na toliko puno načina. Ne vredi mi da se zavaravam više. Privlači me fizički. I to jako. Baš poput nekog magneta...

- Očigledno lik ne razume srpski, čim je mislio da sam Vam ja dečko. - kaže mi tim svojim grubim glasom od kojeg mi ponovo kolena zadrhte.

- Khm... Da. Očigledno. - prisilim sebe na neki osmeh i nesvesno spustim pogled na njegove usne.

O ne... Ne opet Eni!

Opet sam sama kriva što mi mašta putuje u grešnom pravcu. Opet oblizujem svoje usne, gledajući njegove...

- Hoćemo li nazad u hotel? - upita me.

- Hm? U hotel? - zbunim se na tren, totalno pogubljena u vremenu i prostoru.

- Daaa... - odgovori mi usporeno, podižući jednu obrvu, najverovatnije zbunjen mojim pitanjem.

- Izvini, naravno da ćemo u hotel. Oprosti, zamislila sam se nešto. - nakašljem se i protresem glavom te krenem ka izlazu iz kluba.

Piće smo usput ostavili na šanku, a Negro je klimnuo glavom šankeru u smislu da je već plaćeno.
Po izlasku sam se odmah ukopala u mestu zbog hladnog vazduha koji me je zapljusnuo.

- Hhh... - stresem se i obgrlim sebe rukama.

- Hladno Vam je gospođice? - upita me Negro iste sekunde. - Izvolite moj sako. - prebaci svoj sako preko mene iako mu još uvek nisam odgovorila.

- Jeste malo. Hvala ti. - osmehnem mu se, dok me njegov parfem lagano obavija sa svih strana.

Prelepo miriše...

Minut nakon toga naša limuzina je stigla i krenuli smo natrag u hotel.

---