NEGRO

9.

Budim se u neko doba, totalno nesvesna koliko ima sati. Ali nema veze, svakako nigde ne žurim.
Prvo što primetim je svetlost koja dopire sa prozora i shvatim da je nevreme prošlo. I da je dan.

Uh, a zašto je u mojoj sobi ovoliko toplo? Imam osećaj kao da sam pokrivena najdebljim mogućim jorganom. Od toplote a i od težine koju osećam na sebi.

Otvorim širom oči i pođem da sklonim pokrivač sa sebe, ali se u tom trenu nešto mrdne pored mene i uplašeno se okrenem da vidim šta je u pitanju.

- Aaa! Negro! - skočim kao poparena iz kreveta, vrišteći na njega.

- Šta se dešava?! Ko Vas uznemirava?! - skače i on za mnom.

- Niko me ne uznemirava! Bar ne sada! - vičem na njega kao pomahnitala.

- U čemu je problem onda? - gleda me zbunjeno i sanjivo.

- U tebi! Zašto si spavao kraj mene i uz to me još i grlio?! Znaš li da bi ti moj otac glavu odrubio kada bi saznao za ovo?!

- Polako, polako. Smirite se. Imam objašnjenje za sve.

- Bolje bi ti bilo da imaš!

Protrlja lice rukama, te me prodorno pogleda.

- Imali ste košmare noćas. Vrteli ste se i ritali po krevetu. Ja sam najpre pokušao da Vas probudim, ali nije mi pošlo za rukom. Stoga sam seo pored Vas i bilo je malo bolje, ali nije skroz prestalo. - stisne vilicu i spusti pogled. - Onda sam legao kraj Vas i zgrlio Vas snažno. Tek tada su košmari nestali. - vrati pogled na mene i proguta knedlu.

Uh, tek sada dolazim sebi i shvatam koliko mi je zbog svega toga još privlačniji.
I toliko je lep, Božeee...

I opet mi se skuplja onaj osećaj u preponama. Ubiću se...

- Khm. U redu. Opravdano ti je ponašanje. Zahvaljujem ti i na tome. - prozborim koliko toliko prisebno. - Idi sada da se spremiš, danas obilazimo Sultanovu palatu.

- U redu. - klimne blago glavom i napusti moju sobu.

O moj Bože. Ovo postaje neizdrživo više! Ni o čemu drugom ne mogu da razmišljam kada mi je ON u blizini.

Nadam se da će sve prestati kada se vratimo kući.

...

Poseta ''Topkapi'', odnosno Sultanovoj palati bila je impresivna kao i sve do sada. Jako mi se dopada njihova istorija i religija. A posebno nošnja iz vremena Osmanskog carstva.
S tim što verujem da bi celokupni utisak bio još bolji da sam ja obula nešto udobnije. Ali ne, Eni je morala da obuje sandale sa platformom, pa svako malo gleda u pod da ne bi pala.

Glupo žensko. Šta su mi takve sandale trebale u životu uopšte?

- Gospođice Ana Marija? - Negro me sustigne u hodu, dozivajući me.

- Reci. - zastanem i pogledam ga.

- Upravo me je zvao Vaš otac. Privatni avion doći će danas u 16h po nas.

- Super. Odgovara mi taj termin. Imaću vremena taman još za ručak, pa da se polako pakujem. - osmehnem mu se formalno, a njegov uobičajeni izraz lica odjednom dobija zaprepašćenu formu.

Sve zbog toga što sam u razgovoru s njim krenula par koraka napred, a da nisam pogledala nadole.

Nisam bila u stanju da prekinem plavo-zeleni kontakt naših očiju...

A hodanje u ovim sandalama, bez gledanja pred sobom rezultira u saplitanje i padanje. Sve je bilo kao u nekom usporenom filmu. Kada sam shvatila da ću pasti pogledala sam ga uplašeno, a on je već odreagovao i na vreme me uhvatio.
Obavio je svoju snažnu ruku oko mog struka i brzo me pripio uz sebe.

O Bože, srce mi bije 200 na sat! Ali ne zbog toga što sam umalo pala. Već zbog toga što me je Negro toliko blizu sebe privukao da su nam usne na milimetar udaljenosti.

Uhh... Tako dobro miriše... I tako je snažan...

A ja se ne usuđujem da otvorim oči. Uradim li to poljubiću ga. Stvarno ne mogu da izdržim više ovolika iskušenja.

- Da sam na Vašem mestu otarasio bih se tih sandala. Dosta ste privlačniji kada ste u ravnoj obući, jer se tada krećete prirodno i nesputano. - govori mi šapatom i u toku određenih reči njegove usne okrznu moje.

O ne! O Bože! Ne mogu više! Pucam po šavovima! Poljubiću ga pa makar mi to bilo poslednje!

- Vozilo je stiglo. Idemo. - kaže ravnim tonom i bez po muke se skloni od mene.

Šta?! Ali, ali, ali...

Osetim dodir blagog povetarca na mestima gde su se do sada naša tela dodirivala i dođe mi da poludim.
To je to. Definitivno moram pronaći nekog dečka. Što pre!
Moje telo to traži. A i želim sebi dokazati da je ova privlačnost prema Negru upravo samo zbog toga što nikada do sada nisam imala dečka.

Tako je. Zbog toga mi sve sa njim deluje kao nešto posebno. A ubeđena sam da nije. Baš kao ni on sam.

- Gospođice Ana Marija? - dozove me tim svojim seksi dubokim glasom i telom mi prostruji takva neka energija da izgubim kontakt sa realnošću. - Idemo li? - upita me, držeći mi vrata auta otvorenim.

- Idemo. - brzo se opasuljim i krenem ka vozilu.

Da, sve je kao što sam i rekla. Negro nije ništa posebno.
Baš ništa...

---