Ko se krije iza maske poslovnog, porodičnog čoveka?
Ko se krije iza maske hladnokrvnog, mračnog tipa?
A ko je u svemu tome nedužan i pojma nema šta se dešava van ''zlatnog kaveza'' u kome živi?
Da li je istina da su veze nastale u napetoj situaciji...
Let avionom kući protekao je prilično tiho. Negro je najpre gledao nešto na telefonu, pa se zatim uspavao, a ja sam probala da pročitam par novih poglavlja knjige, ali uzalud. Nikako se nisam mogla skoncentrisati na štivo.
Bar ne dok on, tako savršen, sedi pored mene.
Nakon sletanja pilot nas je obavestio da smo stigli i ovoga puta ja sam bila ta koja mora da probudi svog saputnika.
- Khm! Negro. Budi se. Stigli smo. - nagnem se nad njim ali ga ne dodirujem.
Međutim on i dalje spava nekim mirnim snom i prosto mi je žao da ga iz istog probudim. Prešla sam još jednom pogledom po tom njegovom savršenom licu i progutala ogromnu knedlu kada sam oči zaustavila na njegovim usnama.
Tako bih volela da znam kakvog su ukusa... Ali najverovatnije nikada to neću saznati.
Na kraju se odlučim da izađem sama iz aviona, jer gospodin zna put. Neće se izgubiti. Pokupim sve svoje stvari i na korak od vrata spazim ogledalo koje mi je onomad pominjao. U pravu je bio da se u njemu savršeno vidi osoba koja je iza. Ja u ovom trenu vidim njega, i dalje usnulog.
Sitno se osmehnem na to i baš kada sam htela da zakoračim kroz vrata odraz u ogledalu mi oda da se Negro probudio. To me momentalno hipnotiše da nastavim gledati u tom pravcu, oduševljena prizorom koji tamo vidim.
Čak i dok se budi je prelep...
Promeškolji se u mestu, zatim protrlja namršten izraz lica i na kraju uradi nešto čemu se ni najmanje nisam nadala.
Ugledao je mene pred sobom, tačnije moju zadnjicu i oči su mu se širom otvorile. Zatim je stavio ruku na svoje međunožje i namestio farmerke kao da ga u ovom trenu baš tu žuljaju.
O Bože! Ne opet crvenilo u mojim obrazima! I ne sada kada treba da se sretnem sa ocem!
Nekako se saberem i napustim avion bez da se uopšte osvrnem ka Negru.
- Eni, dušo! - oglasi se otac čim me ugleda i raširi ruke da mu bez problema uletim u zagrljaj.
- Oče! - vičem uzbuđeno i stegnem ga najjače što umem.
- Oh, dušo moja! Toliko sam ti nedostajao? - upita me sa osmehom dok mi ljubi kosu.
- Jesi! - odgovorim mu nesigurna da li je to u pitanju ili ipak nešto drugo.
Više imam osećaj da u njegovom naručju tražim spas od svojih podivljalih misli o Negru. On je trebalo da bude samo moj telohranitelj, a za ovih par dana pomutio mi je um toliko da više ne prepoznajem sebe. Ostaje mi samo da se nadam kako će me sve to proći sada kada sam kući i kada je moj otac uvek u blizini.
...
MESEC DANA KASNIJE
Pa, možda je istina da nada umire poslednja, ali ja sam svoju već izgubila. Izgubila sam nadu da će me proći šta god da me je zbog Negra spopalo. Kako vreme prolazi imam osećaj da sve više tonem u to živo blato.
On, ruku na srce, ni za šta nije kriv. Hladan je i suzdržan kao i obično. Samo mi tek ponekad uputi neku opasku zbog koje se dobro zamislim šta je hteo reći, ali to opet ništa ne znači. I mislim da ću poludeti ako uskoro ne nađem nekog ko će moje misli usmeriti sa Negra ka sebi.
To je to! Moram pitati oca da mi nađe nekog za tu vrstu druženja. Ili ću ga naći sama, ali ga naravno prvo moram pitati za dozvolu.
...
- Oče, treba mi tvoja dozvola za... Nešto... - počnem upetljano razgovor dok doručkujemo zajedno.
- Naravno dušo, samo reci? - pogleda me sa smeškom.
- Htela bih da imam nekoga za druženje. Postaje mi dosadno da sam uvek sama. Ako dozvoliš našla bih nekog lično, ali ako smatraš pogodnijim da ti to uradiš...
- Kakvo druženje? - odmah se uozbiljio.
Toga sam se i plašila...
- Khm, pa znaš. Shodno mojim godinama... Muško-žensko druženje... - jedva prevalim preko usana, dok me on i dalje namrgođeno posmatra.
- Hmm... - počeše se kažiprstom po bradi i suzi pogled u mene kao da razmišlja o mom predlogu.
Molim te Bože, samo da mi dozvoli.
- U redu. Naći ću ti ja odgovarajuću osobu za druženje. Računaj na to do kraja ove nedelje. - uzdahne naposletku i vrati osmeh na lice.
Mooolim?! Da li me to uši varaju?!
- Slobodno me možeš zagrliti sada ako želiš. - kaže mi, vidno zabavljen mojom vilicom otvorenom do poda.
- Ja ja ja... Naravno da želim! Hvala ti do neba oče! Najbolji si! - skočim na njega i zagrlim ga iz sve snage, na šta se on grleno zasmeje i uzvrati mi zagrljaj.
Prosto ne mogu da verujem da je tako olako pristao na moj zahtev! Hvala ti Bože. Čuda su ipak moguća.
NEKOLIKO DANA KASNIJE
- Eni, otac te zove da siđeš u predvorje. Ima iznenađenje za tebe. - s toplinom u glasu i milinom u očima obrati mi se Moris.
- Zaista?! - skočim od radosti iz kreveta. - Jaoj Morise, znam šta je u pitanju! Jedva čekam! Evo odmah se oblačim i silazim. - stisnem ga ushićeno za ruke i poljubim u obraz.
Dobri moj dekica.
Srdačno mi se osmehnuo i izašao, a ja sam odmah izvadila iz ormana haljinu koju sam odavno čuvala za ovako nešto. Lepršava je, pristojna i čisto bela. Moram ostaviti savršen prvi utisak. Od njega sve počinje.
Silazim sva usplahirena dole i još sa vrha stepeništa ugledam oca, Morisa i... Negra.
Šta će on tu? Mislim da je njegovo prisustvo stvarno nepotrebno sada.
A ipak... Tu je. Stoji sa strane, ispravljenih ramena, gordog stava i hladnog pogleda.
Zašto si takav? I zašto mi baš takav oduzimaš dah?
- Eni, dušo. - oglasi se otac, uhvativši me za ruku kada sam sišla. - Ti znaš da sam uvek ispunjavao svoja obećanja, pa te tako ni sada nisam izneverio. Dozvoli da ti predstavim tvog novog druga. Još je jako mlad, ali ubeđen sam da ti to neće smetati. Detaljno sam ispitao njegovu lozu. Roditelji su mu kraljevske krvi i poznati u svetu. Čak i on sam ima dosta medalja koje je do sada osvojio na raznim takmičenjima. Jednom rečju on je za tebe savršen. - doda na kraju uz šeretski osmeh.
O Bože, kao da je mene briga za kraljevsku krv i lozu. Ja samo želim nekoga da popriča sa mnom, da me razume i da mi... Skrene grešne misli sa Negra.
- Uvedite ga. - otac klimne glavom svojim ljudima i oni ga odmah poslušaju.
