NEGRO

4.

Odmah po zatvaranju vrata dohvatio je peškir i obrisao lice i telo, a ja sam sve to pomno posmatrala.

Nadam se samo da mi je bar vilica bila zatvorena, kada su već oči bile širom otvorene.

- Oprostite što ste me ovako zatekli. Usred treninga sam. Nisam se nadao Vašoj poseti. - ton u glasu mu je ponovo hladan, a pogled dalek i rezervisan.

- Oprosti ti meni što sam te prekinula. Samo sam ti htela reći da neće biti nikakvog otkaza. Niti ću išta od onoga reći ocu. Nisam ja od tih tatinih devojčica koje svaku sitnicu prijavljuju, pa pošteni ljudi zbog njih bivaju najureni s posla.

U prvi mah me je samo procenjivački posmatrao, kao da vaga u svojoj glavi da li sam iskrena. Zatim me je par puta odmerio i ponovo stisnuo vilicu.

Uhh... Osećam se tako ogoljeno kada me na taj način posmatra...

Od nervoze sam jednom šakom plelazila preko lakta druge ruke i grizla sa za usnu.

- Zar ništa nećeš reći na to? - upitam ga na rubu živaca.

Sada je već fiksirao pogled na moje oči i krenuo da mi prilazi.

Joj ne... Opet osećam slabost u kolenima. Ma šta to sa mnom radi?

Zaustavio se tik ispred mene. Toliko mi je blizu da mogu osetiti njegov dah na svom licu. I ne znam zašto ali u trenu sam se cela naježila. I nije bila u pitanju ona jeza iz straha, već ona od...

Treme? Iščekivanja? Želje?

- Zahvaljujem. - napokon progovara, dok ja jedva uspevam da stojim na nogama.

Šta? Samo toliko?

- Khm. Nema na čemu. - trgnem se iz transa i uspravim, te ga zaobiđem odlazivši do vrata. - Sada bih te zamolila da se što pre upristojiš, pa da krenemo. Ima dosta toga što želim da obiđem u Istanbulu. - bacim poslednji pogled na njega i izađem iz sobe.

Ušavši brzinom munje u svoju, zalupila sam vrata i naslonila se na njih, boreći se za dah.

Šta se dođavola ovo sa mnom dešava? On uopšte nije toliko privlačan da bi mi kolena zbog njega klecala! Nije čak ni moj tip! A kada se bolje zagleda nije ni nešto preterano zgodan. Zapravo je totalno ispod proseka.

- Saberi se Eni. Smiri disanje. Huu... Tako je. Smiri disanje i isprazni misli. Jedan takav mladić kao što je taj Negro nije dostojan tvog gubitka razuma. - izdeklamujem sebi naglas i odem do ogledala.

Tako si lepa i mlada. Možeš imati šta poželiš i koga poželiš. Ne daj se tako lako zavesti. Jača si od toga.

Nakon hrabrenja same sebe setim se majke. Tako mi prokleto fali... A sa dolaskom nje u moje misli uvek dođe i želja za pevanjem. I tek tada shvatim.

- Pa ovde mogu slobodno da pevam na sav glas! Nema oca koji bi me u tome sputavao i branio mi! Tako je. O Bože... - krenem maltene da poskakujem po sobi, a onda se zaustavim, sklopim oči i zamislim mamu.

Ja ne znam gdje si ti
Ja ne znam s kime si ti
U ovoj noći kad se sve
Dijeli napola
Osim bola...

Ja ne znam gdje si ti
I nikad neću saznati
Da l' si našla sklonište
Kućicu i dvorište
Života svoga...

Eh, da je tuga snijeg
Da se do jutra otopi
Mogao bih i ja, konačno
Kad oči zatvorim
Da se ne umorim.

Eh, da je tuga brijeg
Pa da je vjetar ogoli
Ja ne bih mogao ni tad
Ko što ne mogu ni sad
Da te prebolim...

Otpevala sam jednu od pesama koje me tako bolno podsećaju na nju i zastala. Stojim u mestu i dalje sklopljenih očiju i...

Plačem.
Tiho, bez i najmanjeg zvuka.
Plačem za njom, jer mi svakoga dana sve više nedostaje...

- Khm khm khm!

Prepadne me zvuk nečijeg glasa i momentalno otvaram oči. Naslonjen leđima na zid do vrata i sa rukama prekrštenim na grudima stajao je... On.

- Otkud ti tu?! Kako si ušao?! - ređam uspaničeno pitanja, dok rukama mahnito brišem suze.

- Kucao sam, ali me niste čuli gospođice. Međutim ja Vas jesam, pa sam uhvatio bravu i vrata su se sama otvorila. Nije bilo zaključano. - odgovori mi mirno kao da me ne želi dodatno uznemiriti.

Na to sam ga samo pogledala i tražila tračak one tame na njegovom licu, u njegovim očima... Ali nije je bilo. Izgledao je potpuno iskreno i dobronamerno.

- Oprosti... Zamislila sam se. Khm, raspevala sam se. Retko kada imam priliku za to. A kada je dobijem ceo svet oko mene prestane da postoji u tom trenu.

- Oprostite Vi što sam Vas uplašio. - priđe mi za korak. - Hoćemo li ići sada u obilazak grada? - fiksira me tim zanosnim očima i opet osećam da se gubim u njima.

Ne! Ne smeš to sebi dozvoliti! Trgni se devojko!

- Da, da. Naravno. Samo da popravim maskaru. Odmah se vraćam. - potvrdim mu i odem u svoje kupatilo.

Dobro. Čuo te je kao pevaš, a potom i video kako plačeš. Pa šta? To ne znači da mu sada trebaš decu roditi! Okani se misli o njemu. On je samo još jedan član posluge tvog oca. Samo još jedan vaš radnik. Ništa više. Tim očima ga posmatraj. A ne kao da je najlepši i najzgodniji muškarac koga si ikada videla.

Završim sa prekoravanjem sebe i sa popravljanjem maskare, te odem natrag u sobu.
Tamo zatičem njega kako razgovara telefonom.

- Naravno. Budite bez brige. Sve je u savršenom redu.

Pretpostavim da priča sa mojim ocem, ali ono što mi privuče pažnju je njegov pogled. Uporno mu beži ka mojim golim butinama, a meni je zbog toga pobegao jedan sitan osmeh sa usana.

Koliko god ja to poricala, neizbežno je. Imponuju mi ti njegovi pogledi i ne mogu protiv sebe.

- Idemo? - upitam ga kada prekine razgovor i odloži telefon u džep.

- Samo izvolite. - otvori mi vrata i propusti me da izađem prva.

---