NEGRO

38.

GODINU DANA KASNIJE

Nakon Vasilijevog hapšenja porodici Despotović oduzeta je kompanija, sva nepokretna imovina kao i nekoliko kladionica koje je imao u svom posedu. Sve je bilo zasnovano na ilegalnim poslovima, te je zato i zaplenjeno.

Ostavljena im je jedino vila. Jedino je ona stečena poštenim novcem.

Devetnaestogodišnja devojka plave kose i zelenih očiju, nastavila je da živi tu sa celokupnom poslugom. Za sam početak imala je nešto novca koji joj je majka za života uštedela i ostavila u nasleđe. A s obzirom da joj je životna želja bila da se bavi pevanjem, od tog novca otvorila je mini bar na obali reke i nazvala ga ''ANĐELO''.

U tom baru svake večeri se skupljala omladina i pevala karaoke. Lokalom se orio smeh i pesma, a zelenooka plavuša nalazila je spokoj u tome. Iako sama nikada nije zapevala.

Njen anđeoski glas ostao je zaključan na dnu slomljenog srca, kada je te kobne noći ostala bez svog anđela.

Crnina je obavijala njeno telo kao što je bol obavijala njeno srce, dok joj je dušu izjedala ogromna praznina. Osmeh je retko krasio njeno mlado lice, a smeha gotovo da nije ni bilo.

Znala je da mora nastaviti dalje sa svojim životom, ali nije još uvek bila spremna za taj korak. Još uvek su njene rane bile previše duboke i sveže.

Istini za volju, malo su brže počele zarastati kada je na vestima čula da je višestruki prestupnik Vasilije Despotović ubijen u zatvoru od strane dvojice narkomana. Nakon tog saznanja malo je lakše disala i malo je manje bolela duša.

---

- Morise, idem ja. - obavestila je svog vernog prijatelja o polasku na groblje.

- Sigurno možeš sama? - upitao je brižnim tonom.

- Sigurno. - klimnula je glavom i uputila se ka svom crnom džipu.

Usput je svratila da kupi dva buketa cveća. Jedan je bio od belih lala, omiljenog cveća njene pokojne majke. A drugi je bio sačinjen od belih ruža. Ruže kao znak snage i hrabrosti, a bele kao boja anđela, bile su namenjene njenom pokojnom dragom.

Najpre je došla na majčin grob i staro cveće iz vaze zamenila svežim i novim. Letimično je bacila pogled ka upražnjenom grobnom mestu pored nje. Bila je ponosna na sebe što nije dozvolila da onog zlotvora tu sahrane. A gde je i da li je uopšte sahranjen nije je interesovalo. Poljubila je majčinu sliku i uputila se malo dalje do usamljenog spomenika.

Anđelo Maksimović
05.11.1999. - 18.08.2022.

- Zdravo lepi moj. - pomazila je njegovu sliku i obrisala suze iz uglova očiju.

- Evo mene opet. Znaš da ne volim da ti uvelo cveće dugo stoji? - pričala je sa nadgrobnom pločom dok je staro cveće menjala novim.

- Lep je dan danas, pa sam malo prošetala do tebe. I kod majke sam bila. Ako ništa drugo bar znam da su moje dve najvoljenije osobe na istom mestu. - prošaputala je tiho i tek tada se rasula u komade.

Skinula je ogromne, crne sunčane naočare i na sav glas zajecala. Svaki mišić u njenom krhkom telu boleo je od konstantnog grča u kome već godinu dana živi. Svaki delić njenog slomljenog srca pekao je zbog svega što se te mračne noći desilo.

A najviše je boleo njegov poslednji pogled upućen njoj. Toliko je tuge u tom pogledu bilo. Toliko bola i molbe za razumevanjem. Njegove krvave i suzama natopljene oči noćima su je proganjale.
I te njene nepromišljeno izgovorene poslednje reči ''proklet bio''.

- Oprosti mi živote moj za sve. - gušila se u suzama.

- Ja sebi nikada neću oprostiti način na koji sam se ponela prema tebi. Ali ti mi oprosti ako možeš. Molim te... - uplakana i rastrzana od bola grlila je njegov spomenik.

- Već sam ti davno sve oprostio, princezo moja.

Začula je muški glas iza sebe i mogla se zakleti da je to ON. Njen dobri anđeo. Ali ubrzo se setila kako ovo nije prvi put da joj se voljeni pričinjava. Čula ga je i ranije i viđala gde god bi se okrenula. Tako da je brzo oterala tu misao da je ovo zaista ON.

Samo... Nikada ta priviđanja nisu zvučala tako stvarno kao sada.

- Znam da nisi stvaran. Ti si samo plod moje mašte. - smešila se od muke, ne planirajući da se okrene.

- Ali jesam stvaran. Ana Marija.

Pored upečatljivog tona u njegovom glasu kojim je izgovarao njeno ime, sada je i dotakao nežno po ramenu.
Trgnula se na to i brzo ustala, ispravljajući pogužvanu haljinu. A zatim se okrenula i ugledala ga.

Stajao je na pola koraka od nje i gledao je krupnim očima. Kose razbarušene svud po licu, kako ga i pamti, u majici ispod koje vire tetovaže i sa svojim opojnim mirisom šafrana koji nikako nije mogla zaboraviti. Umalo se nije srušila na zemlju, pomislivši da je to zaista on.

A onda je shvatila da je sav u belom i znala je da joj se njen voljeni opet samo priviđa.

Šteta... Ovoga puta fantazija je delovala znatno realnije nego ikada do sada. Ali nažalost sve je kao i uvek samo to - pusta fantazija.

...

- Hej malena. Budna si... - začuje Morisa koji joj se obratio čim je otvorila oči.

- M? Zar sam spavala? - krene polako da ustaje. - Zar sam sve samo sanjala?

- Šta to?

- Odlazak na Anđelov grob i da sam ga videla tamo?

- Khm, deluješ mi žedno. Idem po čašu vode. - kaže smotano Moris i napusti sobu.

Zbunjena plavuša odmahnula je glavom i ustala iz kreveta, odlazivši do ogledala. To je ta haljina u kojoj je bila na groblju. Dakle nije sanjala to?
A Anđelo? Da li je njega sanjala, pitala se.

U tom trenu vrata sobe su se otvorila, a na njima se pojavio niko drugi nego lično on.

Anđelo Maksimović.

---