NEGRO

23.

Pošto je let do Havaja prilično dug, a ja sam samo kratko odspavala, rešila sam da povedem neki razgovor sa Negrom.

Jako bih volela da ga bolje upoznam...

- Huh, baš su naporni ovi dugački letovi, zar ne? - upitam ga, privukavši njegovu pažnju.

- Jesu. Ja zbog toga uvek nosim po nekoliko knjiga sa sobom. Znatno brže mi prođe vreme. - pokaže mi rukom knjigu koja stoji na stolu kraj njega.

- Hmm, da. Primetila sam da baš dosta čitaš.

- I ja sam primetio da ti uopšte ne čitaš. - pogleda me sa bezobraznim smeškom.

- Haha je l' da? Čovek bi rekao da od tolikog zurenja u knjige i telefon uopšte i ne primećuješ svet oko sebe. - bocnem ga.

- Primetim ja sve. Čak i kada tako ne izgleda.

- Zaista? - suzim pogled.

- Zaista. - osmehne se iskreno.

- A znaš li šta sam ja još primetila kod tebe?

- Ne znam. Šta? - gleda me upitno tim plavim morem u očima.

- Nikada se ne smeješ. Onako naglas, od srca. Smešiš, smeškaš i osmehuješ da, ali ovo drugo ne. Zašto?

Na to moje pitanje je ustuknuo, naslonivši se u naslon svog sedišta i zaškrgutao zubima.

- Negro... - pomazim ga po ruci. - Izvini. Nisam znala da je to pitanje delikatno. Nisam imala lošu nameru...

- U redu je. - prekine me, oborivši pogled ispred sebe. - To je vrlo logično pitanje za postaviti nakon ovoliko vremena koliko se poznajemo. - sada pogleda u mene i spoznam mu neku setu u očima.

To mi je osećanje jako dobro poznato. Ali zbog čega se on oseća tako? Ili bolje rečeno zbog koga?

- Ne moraš mi reći ako ne želiš, ili ako ti je neprijatno. Ja samo kažem da sam to primetila kod tebe. - pokušam da vratim razgovor u rikverc kako se on ne bi osećao loše.

- Hm, je li? Samo si to primetila ili ima još nešto? - osmehne se uglom usana i shvatim da menja tok razgovora da bi izbegao neprijatnosti. I dobro mu ide.

- Ma, primetila sam ja dosta toga u vezi sa tobom. - osmehnem se stidljivo i blago zarumenim u obrazima.

- Kao na primer? - gleda me zabavljeno.

- Ih, pa neću ti sad otkrivati svoje tajne metode. Ako ti kažem, moraću da te ubijem. - našalim se klasičnom referencom iz gangsterskih filmova.

- Hahah dobro, kako želiš. - zasmeje se kratko i slatko.

Čekaj malo... Zasmeje? On se to upravo zasmejao? I to zbog nečega što sam ja izjavila? Ja sam ga nasmejala?!

Bože, zaplakaću...

- Khm ja... Želim nešto da ti priznam, Negro. - posramljeno se setim kako me je čuo onog puta kada sam ga vređala pred Morisom.

- Nešto ozbiljno? - zagleda se u moje oči i osmeh ispari sa njegovog lica.

- Pa moglo bi se reći. - ugrizem se za donju usnu.

- U redu. Slušam te.

- Khm... Ovako... Stvar je u tome... - promeškoljim se u mestu. - Onog dana kada si me čuo kako Morisu pričam svakakve gadosti o tebi...

- Jao Ana Marija, molim te. - nasmeje se i zavrti glavom. - To sam već i zaboravio. Ne brini.

- Stvarno? Ali ja...

- Stvarno. - uverava me sa najtoplijim mogućim tonom u glasu, od čega mi srce sitno poskoči.

- U redu, ali ja ti svakako moram reći da nisam ozbiljno to mislila. Samo sam htela da demantujem Morisa u njegovoj spekulaciji kako između tebe i mene ima nečega. Eto. - izbrbljam u jednom dahu i slegnem ramenima.

- Khm. Kako molim? - zakašlje se i uspravi u svom sedištu.

- Da. On je ubeđen da nešto mutimo.

- Hahaha! Pa dobro. Nije baš daleko od istine. - opet se nakratko zasmeje i spontano spusti pogled na moje usne.

Bože, pa on je prelep kada se smeje...

- Nije... - izgovorim tiho, spuštajući takođe svoj pogled na njegove usne.

Toliko se filmova sada odvija u mojoj glavi. Toliko pitanja.

Da li to ozbiljno misli?
Da li to znači da će pokušati nešto sa mnom kada stignemo?
Da li mu se stvarno sviđam?
Da li ćemo učiniti korak dalje od strastvenog ljubljenja?

Uhh! Pobogu Eni, priberi se. Ne znaš mu ni pravo ime još uvek! Zar bi svoju nevinost poklonila nekome takvom?

Hmm, verovatno da.

- Khm Negro... - promeškoljim se.

- Reci?

- Da li ću ikada saznati tvoje ime? Najozbiljnije te pitam sada. - zaključam pogled na njegovim očima.

- Hm... - uhvati se za bradu i počeška je. - Pretpostavljam da hoćeš. Reći ću ti jednog dana sve.

- Kako to misliš ''sve''? - namrštim se.

- Sve što te zanima o meni.

- Aham... Dobro, hvala ti. To je lepo čuti. Znači da polako rušimo barijere među nama. - osmehnem se od sreće.

- Da... I ja bih tako rekao. - uzvrati mi osmeh.

O Bože! Molim te da ovo nije samo san! A ako kojim slučajem i jeste, neka se nikad ne probudim...

- Negoo... Sada bih ja malo da dremnem ako nemaš ništa protiv? - upita me poluotvorenih očiju i shvatim da mu se zaista spava.

- Naravno da nemam. Slobodno odmori. - osmehnem mu se milo.

Na to samo klimne glavom i podesi sedište za spavanje. Setim se tada onog ogledala koje se nalazi ispred nas, kao i svega što se prošli put izdešavalo ovde. To mi izmami osmeh na lice i vratim opet pogled na Negra.

Toliko se toga promenilo od tada. Bili smo samo stranci jedno drugom. A potom se i uzeli na zub. Terali jedno drugom inat, prepucavali se, ignorisali se...

A vidi nas sada. Sa osmehom hrlimo u nove zajedničke avanture. Šalimo se međusobno, smejemo i uživamo u letu. Bez svađi i koškanja.

A ko zna šta nas sve tek čeka kad stignemo. Ipak je to more, pesak, milina. Zalasci i izlasci sunca, dočekani na plaži. Letnji kokteli, otvoreni barovi i igranke do rane zore.

I sve to sa tobom, Negro.
Jedva čekam...

---