NEGRO

29.

Od besa koji je strujao mojim telom imala sam osećaj da smo brzinom svetlosti stigli u hotel. Uzimanje ključeva na recepciji od Marjana i Kalee odigralo mi se pred očima kao u nekoj magli.
Napokon ulazimo u moj apartman i čim sam čula zvuk zaključavanja vrata skočila sam da napadam Negra.

- Slušaj me sada dobro. Ja znam da sam pet godina mlađa od tebe i verovatno zbog toga i naivnija. Celog života su me čuvali pod staklenim zvonom i time me zamalo napravili totalnom budalom. Ali na jednu stvar su zaboravili. Ja nosim gene svojih roditelja i svojih predaka. A od njih niko nije bio ni naivan ni glup. Prgavost i upornost nasledila sam od oca. A promućurnost i inteligenciju od majke. - deklamujem mu nadmeno dok mašem rukama ispred sebe.

On reč ne progovara, već me samo sa ogromnom iznenađenošću na licu posmatra. I sa tim namrštenim obrvama naravno.

- Stoga me ni ti dragi moj gospodine Mračni Viteže nemoj smatrati budalom. Jer to nisam! - priđem mu ljutito i ćušnem ga pesnicom u rame.

Okej, ovim sam i sebe iznenadila. Nikada mi fitilj nije tako brzo izgoreo kao sada.

- Ovog trenutka ćeš mi reći šta ti zapravo želiš od mene, pa da znam brate na čemu sam! - bacim ruke uvis iz očaja.

- Khm... - nakašlje se da pročisti grlo, te ispravi ramena i napokon gukne nešto.

- I ja bih najviše voleo da je sve tako jednostavno. Da se ono što ja želim poklapa sa onim što je ispravno. Ali nažalost nije tako. - stisne vilicu i u očima mu spazim sevanje varnica.

- Zašto misliš da se tvoje želje ne poklapaju sa ispravnim? Koje su tvoje želje? To me zanima?! To mi reci! - gubim živce sve više i više.

- Ana Marija, molim te... - krene ka meni.

- Ma nemoj ništa da me moliš više, aman čoveče! Samo mi reci šta želiš? Od mene, od života! Ne znam, prosvetli me? Dojadilo mi je više da boravim u ovom mraku! Taman kada pomislim da sam načisto s tobom i da te konačno shvatam, ti nešto izglupiraš i sve padne u vodu.

- Veruj mi da za sve postoji logično objašnjenje. Samo... - krene pa zastane i zareži. Kao da se grize za jezik kako mi ne bi odao tu svoju mračnu tajnu.

- Samo šta Negro? Šta? Zar ne vidiš šta mi radiš? Prvo me poljubiš pa se distanciraš. Onda se umalo ne kresnemo kada te uhvatio onaj grč, pa se opet distanciraš. Onda dođemo ovde, provedemo divan dan na plaži, pa se onda opet distanciraš! Ja zaista ne mogu više da se vozim na tom rolerkosteru osećanja. - sve više pucam po šavovima.

- Čekaj čekaj. Kada smo proveli divan dan na plaži TI si bila ta koja se nakon toga nešto naljutila i distancirala. - okreće temu na mene.

A onda se setim.

Kalea.

- Hhh... Da. - nerado priznam i sklonim pogled od njega.

- Zašto ako smem da pitam? - priđe mi sada još bliže.

- Smeš. I reći ću ti. Reći ću ti, jer ja nisam kao ti. Ne mogu da živim u laži i konstantnom skrivanju istine. Naljutila sam se jer si posle svega lepog što je počelo da se rađa među nama, vrlo lagano i opušteno flertovao sa onom... Onom! - zastanem da ne bih opsovala. - Onom na recepciji. - napokon izustim i pogledam ga u oči.

- Molim? Šta? Sa Kaleom? - namršti se.

- Lično.

- Hah, to nije bilo flertovanje. - zasmeje se.

- Je li? A da pitamo nju? Šta misliš šta bi rekla?

- Znam šta bi rekla, ali nije na meni da odajem njene tajne.

- Šta? Njene tajne? Već joj i tajne znaš! Okej ovo je sve jedna ogromna greška! Izlazi napolje, ne mogu više da te gledam! - krenem da ga guram ka vratima, ali ne uspevam ni milimetar da ga pomaknem s mesta.

- Stani ženska glavo! Polako! Objasniću ti. - hvata me za ramena u pokušaju da me smiri.

- Već duže vremena joj se dopada Marjan. Ali on ne iskazuje baš najbolje svoja osećanja prema njoj, pa je htela malo da ga napravi ljubomornim sa mnom. Eto to je sve.

- Marjan ne iskazuje baš najbolje svoja osećanja? Dakle dvojica vas je! - ne popuštam s napadanjem.

- Šta? Ne, nas dvojica nemamo apsolutno ništa zajedničko! - uvredi se.

- Ha! Ma da li se to meni čini ili je neko ljubomoran? - sada mu se već zlobno osmehujem.

- Da. Ti. Na Kaleu.

Molim?! Okej, ovo je bio direktni šah mat!

- I ti si na Marjana. Priznaj! - uperim prst u njega.

- Ne. I kakve sada njih dvoje imaju veze sa celokupnom našom raspravom?

- Da. I nemaju veze, ali su nakratko bili upleteni. Da se vratimo onda na srž problema. - udahnem duboko i odaljim se od njega. - Zašto si se nakon svakog našeg zbližavanja, udaljavao od mene? Načiniš jedan korak napred, pa se vratiš nazad dva. Zašto?

- Već sam ti rekao. Komplikovano je.

- Ne! Ne prihvatam to kao odgovor! - opet me izbaci iz takta i opet vičem.

- Ili ćeš mi ovog trena reći sve, ili ću se pobrinuti da me više nikada ne vidiš. - dišem isprekidano dok polako usporavam šetanje po sobi.

- Ne mogu više ovako Negro. Ne mogu... Unosiš mir i nemir u moje srce istovremeno. - osećam da mi se suze nakupljaju u očima.

- Vidaš mi rane koje su drugi naneli, ali nakon toga mi lično ti naneseš nove. Ko će njih da mi leči? Ko će te suze da mi briše? Ko će u noći da me čuva dok spavam kada me TI povrediš? - totalno sam spustila ton u glasu i silovito se borim da ne zaplačem.

- Zar ne vidiš šta mi radiš? I koliko god je pokazatelja da si pogrešan za mene, ja... Ja sam se ipak... - progutam ogromnu knedlu, te ga pogledam u oči. - Zaljubila u tebe.

Kako sam to izgovorila tako su njegove zenice ponovo zaigrale i proširile se.

- Zaljubila sam se u tebe, a da ti ni ime ne znam. Toliko sam očajna, eto...

U tom trenu suze su mi opasno zamutile vid, ali sasvim jasno sam videla da mi prilazi i zaustavlja se tik ispred mog nosa.

- Anđelo. - kaže maltene šapatom.

- M? - zbunim se.

- Zovem se Anđelo. - ponovi još tiše i nežno mi obuhvativši obraze spusti svoje vrele usne na moje.

A one suze od maločas tek sad mi skvase obraze, jer sam sklopila oči čim sam osetila da nam se usne spajaju.

O Bože, ovo je mali korak za čovečanstvo, ali veliki za mene! Napokon sam saznala njegovo ime!

Anđelo... Anđelo... Anđelo...

Odzvanja mi u mislima dok mi se u grudima raspaljuje požar.

I pristaje mu to ime. Jer, uprkos svemu lošem, moje srce više pamti koliko je dobrog učinio za mene.

Anđelo, moj dobri anđeo...

---