NEGRO

24.

Od silnog uzbuđenja oko puta i svega sa Negrom, nisam se setila da pitam oca u kom gradu na Havajima nam je rezervisao hotel. A onda smo nakon dugog, dugog leta napokon stigli.

Honolulu? Glavni grad Havaja! Vidim da nisi štedeo novac oče! I hvala ti na tome.

Limuzina nas je čekala na aerodromu i odmah smo se uputili ka hotelu.
Sve vreme vožnje nisam uspela da skinem osmeh sa lica.

PRELEPO JE...

- Još uvek ne mogu da verujem da smo na Havajima! Sve mi deluje kao san! - sikćem od sreće, nesvesno hvatajući Negra za ruku dok sedimo u kolima.

- Slažem se. Za razliku od Istanbula, ovo je mnogo više po mom ukusu. - osmehne se sitno i uzvratim mu.

Mada mi je malo krivo što mu od tih sunčanih naočara ne mogu videti oči u ovom času. Ali pretpostaviću da u njima trenutno treperi onaj topli sjaj.

Stižemo u ogromni, luksuzni hotel i prijavljujemo se na recepciji. Mladi, simpatični momak uzima moja dokumenta, dok pored njega stoji podjednako privlačna devojka.

Ne, nije mi promaklo kako pogledom guta Negra. Svašta! Samo mi još to fali!

- Ana Marija Despotović? Vi ste iz Srbije?! - uzbuđeno mi se obrati mladić na recepciji i to na našem jeziku.

Šta?

- Mmm daa, jesam. A ti? Prilično tečno govoriš srpski... - odgovorim učtivo, dok Negro samo diže obrvu i škrguće zubima.

- Pa i ja sam! O Bože, tako mi je drago! Dugo nismo imali Srbe ovde. Usput, moje ime je Marjan. Biću Vam na usluzi u bilo koje doba dana i noći. - pruži mi ruku preko pulta.

- Hvala... - odgovorim uz sitan osmeh i rukujem se sa njim.

- Odlično. Možeš početi odmah sada tako što ćeš nam učiniti uslugu davanja ključeva od sobe. Hvala. - ubaci se Negro onim svojim dubokim glasom, od čega mladiću spadne osmeh sa lica.

- Khm, pardon, a Vi ste? - upita ga ovaj, povlačeći se unazad.

- Lični telohranitelj gospođice Ana Marije. - kaže mu kao da je to neko upozorenje.

- U redu je Negro. - okrenem se suptilno ka njemu.

- Dobro onda. Evo vaših ključeva. - stavi nam dečko dva ključa u vidu kartica na pult i sumnjičavo odmeri Negra.

- Hvala, vidimo se. - osmehnem mu se i krenem do lifta, a Negro krene odmah za mnom.

- Mislila sam da si zauvek skinuo masku mračnjaka, ali izgleda da si je skinuo samo preda mnom. - uputim mu upitan pogled dok se vozimo liftom.

- Nema nikakve maske. Neke osobe jednostavno moraju otpočetka znati gde im je mesto.

- Haha okej. Kako ti kažeš. - odmahnem glavom i skrenem pogled.

Dolazimo svako do svoje sobe i opet su jedna do druge.

Divota. A možda nas neka nebeska sila spoji, pa budemo oboje u jednoj? Nikad se ne zna.

Nasmejem se sama sa sobom u mislima i sa ogromnim uzbuđenjem krenem u obilazak sobe, odmah nakon zatvaranja vrata.

- Okej, ovo nije soba. Ovo je apartaman čoveče! I to kakav! - otvaram najpre kupatilo, pa garderober i na kraju izlazim na terasu.

Wow! Ogromna je! A tek pogled...

Utom okrenem glavu ulevo i primetim terasu koja je tik uz moju.

To je Negrova...

Uhh! Samo da se okupam i zovem ga da odmah idemo na plažu!

...

- Hajde lenjivče! Na noge lagane! Idemo da se kupamo! - lupam mu uporno na vrata, poput Šeldona Kupera.

- Zašto sam lenjivac? Spreman sam još odavno. Čekao sam tebe da se smiluješ pa da napokon krenemo. - otvara vrata i priča nešto, ali ne pratim baš pomno njegove reči.

Ne pratim, jer dolaze do mog mozga kao u usporenom filmu. Ono što brzinom svetlosti stiže je njegov zanosni izgled.

Razbarušena, crna kosa.
Azurno plave, svetlucave oči.
Brada neke srednje dužine, baš onako kako mu najlepše stoji.
Na svu tu prirodnu lepotu obukao je crnu, opuštenu majicu i opet mu se svuda naziru tetovaže, ali ovog puta nema nakita.

Čak ni onog prstena na desnoj ruci.
Mada mi je do sada postalo i više nego jasno da nije oženjen.

Valjda.

Uz majicu je upario beli, poderani šorts od kepera i već mogu da zamislim koliko mu dobro stoji otpozadi.

Zemljo, uzmi me grešnu!

- Khm khm khm! - nakašlje se kako bi me trgao iz transa.

- Oh, o... Oprosti. Zamislila sam se nešto. - protresem glavom i skrenem pohotni pogled.

- U redu je. I ja mislim da ti izgledaš zanosno. - izvije kut usne u sitan smešak, a onda mi priđe skroz do uveta i šapne. - U toj beloj, lepršavoj haljinici.

Od njegovog daha sam se načisto naježila i spontano sklopila oči.

A onda...

- Čekaj malo... Ja nisam ni pomenula da ti izgledaš... Otkud... - trtljam isprekidano dok me gurka ka izlazu.

- Jaooo Negro! - suzim pogled u njega. - Ko te ne zna, skupo bi te platio! - ćušnem ga i oboje se zasmejemo, koračajući prema plaži koja je na par metara od hotela.

...

Na plaži je bilo predivno. Osim fasicinantne prirode tom doživljaju doprineo je i moj odnos sa Negrom. Ponašali smo se toliko prirodno i opušteno kao da se znamo čitavog života. Kupali smo se i sunčali, usput se šalili, prskali u vodi i valjali po pesku. A ono što me je najviše ostavilo bez teksta jeste njegov smeh.

Smejao se iskreno i od srca. Baš onako kako ga nikada do sada nisam videla, niti sam mislila da ću videti.

Prelep je Bože... Mislim da ovaj dan nikada neću zaboraviti.

Po povratku u hotel shvatila sam da je definitivno. Apsolutno, beskrajno i nepovratno sam zaljubljena u ovog čoveka.

I nimalo se ne kajem zbog toga!

---