Kad padne mrak (NEMOJ DA ZASPIŠ)

#3

"Nisam ispustila ni glasa. Nisam povikala, nisam vrisnula.
Bar ne tada."
Nensi Holder, Vreme užasa

______________________________

Skuvala sam kapućino i sela na kauč. Odlučila sam da ne poklanjam suviše pažnje onom snu. Bilo bi glupo toliko razmišljati o snu. Jeste da sam prošle godineceo dan mislila o čajniku koji govori - da, sanjala sam čajnik koji govori, ali to je stvarno bilo jezivo. I još je jezivije biloto što mi je pevao onu dečiju narodnu pesmicu "Veslaj, veslaj". I to onim svojim piskavim glasićem.

Ali, to sad nije bitno. Bitno je to da je to bio jedan običan san.

Nadam se.

Upalila sam televizor i nezainteresovano počela da listam programe. I nisam neki ljubitelj televizije, ali sada nisam imala šta da radim.

Baš sam pustila na neki program gde se prikazivala emisija o kuvanju kada je naišao Bart na vratima.

"Šta radiš?", pitao je i seo pored mene.

Pogledala sam u televizor a onda tupavo trepnula. "Ama baš ništa."

Nasmejao se. "Jede ti se sladoled?"

Živnula sam. "Nego šta!"

I tako smo otišli njegovim autom u grad na sladoled.

Napolju je bilo pretoplo i sve je vrvelo od ljudi. Mislim da sam jedina ba svetu koja obožava gužvu u gradu.

Pošto smo uzeli sladoled (ja s lešnikom, Bart vanilu) malo smo se prošetali kroz grad.

"Mama hoće da mi kupi haljinu za kraj školske godine", rekla sam. "Ali ja to neću."

"Zašto baš za kraj?"

"Pa ima opet neka glupa proslava, ili tako nešto. Ima je i sad u ponedeljak, ali ja nisam htela da idem."

"Ti imaš šesnaest godina, mislim da bi Anastasija trebala da shvati da ne voliš haljine", rekao je, žestoko naglašavajući reč 'haljine'.

"Hah. To sam joj i ja rekla. Ona i dalje veruje da ću se promeniti."

"Roditelji su takvi." Nisam to htela da komentarišem jer bi došlo do svađe.

"Svejedno, neću haljinu." Stvarno zvučim kao petogodišnjakinja.

"Dobro, nosićeš pantalone onda", rekao je Bart sa osmehom na licu.

"E, tako već može."

Posle toga smo se vratili kući, a ja sam nastavila da pišem moju priču. Priča koju pišem bi trebala da bude simbolična, ne znam, ja sam je tako zamislila. Radi se o devojci koja se bori da pronađe sebe. Da pronađe istinu u sebi. Znam da sam luda.

Obično imam inspiracije kada sam neraspoložena, ali sada je to bio izuzetak.

Bila sam odlično raspoložena.

Zazvonio mi je telefon. Bila je to Ina.

"Ema, Ema", rekla je a ja sam se nasmejala.

"Da, Ina?" pitala sam.

"Pomozi mi, ovde je predosadno!"

"Nije valjda?", pitala sam nacerivši se. "Kako je tetka smaračica?"

"Dosadno. Umirem ovde. Bez interneta, kao sa smo Bogu iza nogu. A nije da je ovo neko siromašno mesto, ne, ne, naprotiv. Ali tetka kaže: 'Šta će to tebi? Idi nađi društvo ili dečka nekog!' A znaš koji je problem? Ovde nema nikog! Ustvari, ima, ali svi su ružni! Ema, ubiću se. Šta ima kod tebe?"