Kad padne mrak (NEMOJ DA ZASPIŠ)

#9

"Kako sporo senke jezu donose; al' kad to mine
Koliko brzo senke nestaju. Brzo! Brzo!"
- Hiler Belok

- - - - - - - - - - - - - - - -

Sledećeg dana, posle škole,  u kući me je dočekala napeta atmosfera.

"Ema", rekao je moj otac. "Moramo nešto da ti kažemo."

Prvo pitanje koje mi je prošlo kroz glavu je: "Ko je umro?" Mislim, sigurno je tako nešto bilo u pitanju. Mama i tata su sedeli za stolom u kuhinji, Bart se naslonio na radni sto, a ja sam stajala na sred prostorije kao dete koje se sprema da recituje pesmicu pred publikom.

"Ko je umro?", upitala sam glasno.

Bart je izgledao kao da će svakog trenutka da se nasmeje. Čak se i moj otac osmehnuo.

"Nije niko umro", rekao je. "Ali, ja sam danas dobio otkaz."

"Znači, sada smo siromašni?", pitala sam.

Bart se sada stvarno od srca nasmejao.

"Hej, ja još uvek radim", rekla je mama. Izgledali su zabavljeno a ja sam se osećala kao dete od šest godina. Nisam baš znala kako da odreagujem.

Kada su svi poludeli?

"Pa, dobro... hm, okej..."

"Ema, jesi li ti to ostala bez teksta?", pitao je Bart.

"Ustvari, jesam. Ne znam baš šta bih sad trebala da kažem. U redu je, naći ćeš drugi posao? Hoće li to pomoći?"

"Pa, ne", rekao je. "Samo želim da znaš da ćeš morati da budeš malo skromnija što se tiče kupovine."

"Da budem skromnija?", ponovila sam kao papagaj. "Ali ja sam jako skromna po prirodi."

Mama se baš glasno nakašljala.

"Pa, jesam!", usprotivila sam se. "Skoro."

"Tvoj otac je hteo da kaže da moraš da budeš malo više skromnija", dodao je Bart.

"Ali", nastavila je mama. "I pored toga, proslavićemo tvoj rođendan predivno."

"Ko nam to puni šesnaest?", upitao je moj dražesni stric i skroz mi razbarušio kosu. Da, rođendan mi je za par dana, ali nešto nikada nisam volela da slavim rođendane.

"Šta će biti ove godine?", pitala me je mama. Ona je, s druge strane, obožavala da slavi rođendane i da planira tuđe, a posebno moje. Valjda zato što sam joj jedino dete, šta li.

"Ne znam. Je l' baš moram da slavim rođendan ove godine?"

"Ne mogu da prolazim kroz to svaki put", obeshrabreno je rekao moj otac uzdahnuvši.

"Ali ja stvarno ne volim da proslavljam rođendane", zastenjala sam.

"Ema", upozorio me je Bart. Kako tonom, tako i pogledom koji mi je uputio sekund kasnije.

Podigla sam obrve na njega.

"Idem u svoju sobu", rekla sam. Ne želim da se sada raspravljam sa njima. Ne sada.

Pošto sam zaključila da do Majlsovog dolaska ima puno, tražila sam zanimljive načine da ubijem dosadu. Na primer, čitala sam, slušala muziku, čak sam gledala i tutorijale za šminkanje. Oko pola osam je mama došla u moju sobu sa zabrinutim izrazom na licu.

"Šta je bilo?", pitala sam.

"Sećaš se tetke Rakel?", rekla je i sela na krevet.

"One sa crvenim karminom kog nikad ne zna da stavi kako treba?"

Na trenutak mi se učinilo da se nasmejala. "Da, te."

"Šta je s njom?"

"Pa", počela je. "Doživela je infarkt. Ja i tvoj otac moramo da joj odemo u posetu."

"Kada? Da pođem i ja s vama?"

"Ne, ti ćeš ostati sa Bartolomeom. Samo da se presvučemo i odlazimo."

"Okej", rekla sam. "Hoćete li da se vratite brzo?"

"Što brže možemo", odgovorila je.

Nakon deset minuta, začuo se auto i moji roditelji su otišli.

Mrak je pao. Imala sam neki loš predosećaj sa svim ovim. Znala sam da će biti duga noć.

"Što nisi i ti pošao sa njima?", pitala sam Barta

"Nisam nikada bio previše blizak sa tetka Rakel."

"Šališ se, zar ne?"

"Šalim se. Neko je morao da ostane s tobom", rekao je.

"Nisam mala", uzvratila sam. "I mogu da ostanem sama."

"Za mene jesi mala. Ti si meni omiljena bratanica", rekao je.

Nasmejala sam se. "A Sofi i Majk?"

"I oni su dobri", rekao je osmehnuvši se.

"Kako si samo fin", promrmljala sam.

Nasmejao se. "Znam."

"Volela bih da živim sa tobom."

"Ne, Ema. Već smo razgovarali o tome," rekao je. "Znaš da ćeš tako povrediti roditelje."

"Ali, ne mogu više da ih slušam."

"Zar nisi rekla da su se smirili u poslednje vreme?"

"U poslednje vreme", ponovila sam ogorčeno. "To samo izgleda kao neka pauza. Tako je uvek. Za par nedelja će se vratiti na staro, videćeš."

"Slušaj", uzdahnuo je. "Ako se stanje baš pogorša... Razgovaraću s njima da budeš kod mene na neko vreme."

Zinula sam. "Stvarno?"

Klimnuo je glavom.

Zagrlila sam ga i poljubila u obraz. "Hvala ti! Mnogo ti hvala! Volim te!"

"Volim i ja tebe." Pogledao je na sat. "Planiraš li ti da spavaš?"

"Uopšte mi se ne spava", rekla sam. Bila sam skroz budna.

"Ja ću biti kriv ako se vrate, a ti si budna", rekao je kezeći se.

"Piih!", frknula sam. "Molim te! Uostalom, mogu da otrčim u sobu i ne bi me ni vid-" Zaledila sam se. Iza Barta, pavo uz zid, pelo se nešto što je nenormalno podsećalo na senku. Kao da mi se rugala. Bart me je pogledao.

"Idem da uzmem nešto iz sobe", promrmljala sam i otrčala u sobu dok je senka polako klizila uz zid.

------------------

Komentarišite i kliknite VOTE :)