Kad padne mrak (NEMOJ DA ZASPIŠ)

#17

⚫MELANIE MARTINEZ - DOLLHOUSE

▶Dame i gospodo, pripremite se, polećemo!◀

"Da li je razumeo smrt? Naravno. To je kad te se monstrumi dočepaju."

Stiven King, Salemovo

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

"Hey girl, open the walls
Play with your dolls
We'll be a perfect family
When you walk away
It's when we really play"

Melanie Martinez - Dollhouse
➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

Završila sam sa pakovanjem.

To je to. Mesec dana koje ću provesti kod strica.

Ješćemo picu, gledati stare epizode Dva ipo muškarca sa Čarlijem Šinom. Jedva čekam!

Uzela sam svoju ogromnu putnu torbu i svoj ranac i sišla dole gde me je tata čekao. Leksi je bila kod stepenica, bukvalno me čekajući. Uzela sam povodac.

"Jesi li spremna?", pitao me je a mama me je zagrlila.

"Nedostajaćeš mi", rekla je.

"I ti ćeš meni", uzvratila sam i izašla dok se nije rasplakala. Mama kad počne ne ume da stane.

Sela sam u auto a Leksi je bila odmah pored mene. I mi smo krenuli.

Stavila sam slušalice u uši dok je moj mali pas ležao na sedištu.

Pustila sam pesmu Dollhouse od Melani Martinez. Omiljena pevačica i omiljena pesma.

"Jesi li sigurna da imaš sve?", pitao me je tata nakon što je parkirao ispred Bartove kuće.

Pa, i da nisam, sad je malo kasno za prisećanje, htela sam da kažem, ali nisam želela da se raspravljam s njim sada kada ga neću videti mesec dana.

"Mislim da jesam",rekla sam i osmehnula se. Kakva sam glumica, a?

Zagrlila sam ga i pozdravili smo se a onda sam uzela Leksi i svoje stvari i upala u Bartovu kuću.

"Bartolomeoo!", povikala sam. Ne, ne znam šta mi je bilo.

"Vidim da si stigla", rekao je i nasmejao se.

"I Leksi", rekla sam i podigla jadnu kucu. Pravi sam mučitelj za životinje. Ne osuđujte.

"Da. Odneću ti te torbe u sobu."

"Mogu i sama", rekla sam i pustila Leksi da istražuje novu okolinu.

Izgleda da baš i nisam mogla sama zato što sam pala na stepeniku i umalo nisam polomila svoj vrat.

Proklinjala sam i stepenište i lika koji ga je postavio tu i sve njegove pomagače. U sebi, naravno. Bart nije video ništa a ja sam nastavila kao ranjeni vojnik da se gegam uz stepenište zla. Veoma, veoma zle stepenice.

Ulazila sam u sobu i pitala se koji je profesionalni naziv za lika koji pravi stepenište. Ostavila sam ranac i svoju nadrealno tešku putnu torbu da bleje pored kreveta.

Onda sam se setila Majlsa i kada je došao ovde prvog puta. Pitala sam se hoće li znati gde sam i da li će doći večeras.

Vratila sam se dole kod Barta, i dalje osećajući bol u nozi od glupog stepeništa.

"Ema", pozvao me je.

"Da?"

"Ne znam da li treba da kvarim ovo tvoje dobro raspoloženje, ali moram da te pitam. Šta se desilo sa senkama?"