Kad padne mrak (NEMOJ DA ZASPIŠ)

Nemoj da zaspiš: #7

🎶Melanie Martinez - Mad Hatter🎶
➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

Leksi i ja smo sledećeg dana šetale po parku. Ustvari, nisam je izvela da bi ona malo uživala, već zato što odavno nisam izašla ja sama. Profesorka Kasandra me ne ostavlja na miru. Možda je Majls u pravu. Ne znam šta ta žena hoće od mene.

Jutros sam razgovarala sa Bartom. I on misli da mi treba odmora. Dođavola s tim.

Telefon mi je zazvonio.

"Draga, jesi li slobodna?", rekla je Kasandra. "Volela bih da dođeš kod mene na čaj."

"Izvinite, ali ne mogu sada", rekla sam.

"Oh, sigurna sam da možeš da odvojiš pola sata za mene."

Uzdahnula sam. Nema šanse otkačiti je. "U redu, dolazim."

"Divno. Očekujem te."

Ne idi.

Ne želi ti dobro.

Kao da mi je neko šaputao. Okrenula sam se i tamo nije bilo nikog. Šta sam to onda čula?

Ja i Leksi smo krenule kod profesorkine kuće. Mrzela sam da dolazim u tu jezivu kuću. Bila je velika viktorijanska palata. A ona je bila sama. Kako je izdržavala sve te noći pune tišine?

Tišina ju je ubila.

Opet taj šapat.

Njena kuća nije bila daleko od parka u kom sam bila s Leksi, ali mi je svejedno trebalo sto godina da dođem do nje.

Otvorila sam gromnu i tešku kapiju i pustila i Leksi da uđe.

Pokucala sam na vratima.

"Uđi", rekla je.

Verovatno me je čekala u ogromnoj dnevnoj sobi. Uvek me je tu čekala. Kao da sam ja bila osuđenik koji treba da stane ispred strašnog suda.

Parket je škripao pod mojim nogama dok sam prilazila crnoj kožnoj fotelji.

Jeste bila lepa. Prelepa. Duga plava kosa sada je bila izblajhana. Imala je crveni karmin na usnama. Na stolu su bile dve šoljice čaja i tanjir sa kolačima. Kao Luda čajanka u Alisi u zemlji čuda. Ona je bila Ludi Šeširdžija.

"Pogledala sam tvoje testove", rekla je i počela da kruži oko mene. "One koje si juče uradila. Uzmi kolačić."

Stavila je tanjir ispred mene i i sama se poslužila. "Nisam zadovoljna. Mnogo sam više očekivala od tebe, znaš?"

"Ne mogu sve da stignem", rekla sam polako kidajući komadiće kolača. "Nemam vremena."

"Ko hoće uvek nađe način", prošištala je.

"Nisam ja kriva. Možete li malo da smanjite zadatke?"

"Da smanjim zadatke?", ponovila je. "Pa, da si vrednija i da malo više spavaš ne bi imala problema."

Da više spavam?

"Spavam dovoljno", uzvratila sam.

Pogledala me je. "Hm, ako ti tako kažeš."

"Izvinite, ali da li biste mogli makar da razmislite o smanjivanju zadataka? To bi mi stvarno značilo, znate."

"Ema, Ema, Ema... Kada ćeš shvatiti da moraš da se prilagođavaš životu a ne on tebi?"

Nakon te male posete, Leksi i ja smo trčale do kuće.

"Gde si ti do sada?", pitala me je majka kada sam ušla u kuću. "Zabrinula sam se."

"Izvini, malo sam se zanela."

Nisam mogla da im kažem da stalno posećujem Kasandru, a morala sam da ostanem u kontaktu s njom. Zabranili bi odlaženje na njene časove da su znali.

Leksi sam ostavila u dnevnoj, a ja sam otišla na sprat. Uskoro će pasti mrak.

***

"Ona te povređuje", rekao je Majls.

"Ona samo želi da ja budem najbolja", usprotivila sam se.

"Ne, ona leči svoje komplekse na tebi. Ne može tako da te koristi", rekao je. "Neću joj dozvoliti."

"A šta bi ti mogao da uradiš?", upitala sam ga. "Kako misliš da je sprečiš? Da nisam ja, bio bi neko drugi."

"Ona je luda", rekao je.

Ustala sam. "A kad smo već kod toga", otvorila sam fioku i uzela poruku od sinoć i pružila mu. "Ko je ovo? I šta si ti, Majlse?"

Uzeo ju je i počeo da čita. Oči su mu zasuzile. "Nije valjda da veruješ u ovo? Ne treba mene da se čuvaš", rekao je. Počeo je da se trese. "Ne opet, ne opet", ponavljao je. "Ne veruj im", rekao mi je.

"Šta...? Šta ti je?", pitala sam ga. Ustao je i celo telo mu se tresno.

"Nemoj da im veruješ, nemoj da im veruješ... NE VERUJ IM", viknuo je i prevrnuo sto koji je bio pored mog kreveta. Vrisnula sam. Gotova sam. Čuli su me. Doći će.

"Majlse, smiri se", rekla sam kroz suze.

Nestao je. Pala sam na pod jecajući.

****

》Anđeo tame 《

Majls je prišao Gabrijeli u večnom crnilu i počeo da je davi. Bila je zbunjena. A on je bio opasan.

"Št..?", pokušala je da izgovori. Gubila je vazduh. Umirala je. A on je ostao miran.

Uspela je nekako da ga skloni. "Šta radiš to, proklet da si?!", viknula je na njega.

"Da više nikada nisi prišla Emi", prošištao je. "Ne drži joj časove. Ne šalji joj poruke. Nikada više."

"Ja joj predajem", rekla je Gabrijela nadmeno. "Ne mogu tek tako da se sklonim. I o kakvim porukama govoriš?"

"Znaš ti dobro o čemu pričam. Skloni se od nje."

"Plašiš se? Da joj ne kažem istinu? Da joj ne kažem kakvo si čudovište?"

"Znaš kako ćeš proći budeš li progovorila."

"Verovatno isto kao i ostali. S jezikom pet metra dalje od tela, je l' da?"

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖
Komentarišite i kliknite VOTE😃💖