Kad padne mrak (NEMOJ DA ZASPIŠ)

#14

//na početku želim da vam kažem da nisam skidala osmeh s lica dok sam pisala ovaj deo, bez lažne skromnosti, mislim da je dobar i ja sam prezadovoljna. U komentarima mi napišite vaše utiske❤//

》》》》》》》》》》》》》》》》》

Abyssus abyssus invocat. (lat. Pakao doziva pakao.)

"Danas nam je divan dan, divan dan..." Otvorila sam oči i oko svog kreveta ugledala mamu, tatu i Barta kako mi pevaju rođendansku pesmu i smeškaju se.

"Našoj Emi rođendan, rođendan, rođendan..."

"Dobro jutro, Ema", rekao je Bart.

"Srećan rođendan, Ema!", uzviknuli su svi. Uspravila sam se i osmehnula. "Pa, hvala vam."

"Imaš rođendanski doručak", rekla je mama. "Torta je u frižideru."

"Danas ćeš dobiti poklone", nastavio je tata.

"I imaćeš zaista divan dan", završio je Bart.

"Zanimljivo", rekla sam.

Izašli su svi iz sobe, a ja sam se obukla, očešljala i otišla u kupatilo.

Kada sam došla u kuhinju, na stolu me je čekao pravi rođendanski doručak. Od slatkog do slanog.

"Vau", rekla sam. "Ko je sve ovo spremao? I kada?"

"Svi po malo", odgovorila je mama. "A spremali smo jutros. Ustali smo vrlo rano."

Sela sam i navalila na palačinke i čaj.

"Ina se javila da će doći danas", rekao je tata. "Kaže da ima divno iznenađenje za tebe."

"Sigurno mi je ponovo kupila klovna koji iskače iz svoje proklete kutije." Ina je to namerno uradila prošle godinea ja sam se prestravila. Stvarno mrzim klovnove. Posebno one koji iskaču. Jezivi su i podsećaju na kuću strave u kojoj sam bila sa roditeljima kada sam imala deset godina. Veoma gadno iskustvo.

Otprilike svake godine ovako slavim rođendan. Bar je jutro isto. I to je dobro. Mrzim promene. Pozitivna ili negativna - nebitno je. Ipak je promena.

Nakon doručka, došlo je vreme za otvaranje poklona. Kao za Božić.

Prvo sam otvorila mamin i tatin. Kutija za nakit. Kupili su mi nakit?

"Kupili ste mi nakit?", pitala sam u neverici. Mama se samo osmehnula. To jeste bio nakit. Ogrlica. Sa priveskom zvezde. Srebrna ogrlica sa priveskom zvezde. Bila je prelepa.

"O moj bože", uspela sam da izgovorim. Stvarno je bila prelepa. Mislim, nisam ja neki materijalista ili tako nešto, ali to je bila najlepša ogrlica koju sam ja u svom malom, bednom životu videla.

"Izgleda da ti se dopada", rekao je moj otac.

"Prelepa je", rekla sam. "Može li neko da mi je stavi?"

Stavio mi je tata a onda sam se pogledala u ogledalo. Savršeno.

"Hvala vam, ljudi", rekla sam.

Uzela sam Bartov poklon. Bila je to knjiga. Prednosti jednog marginalca, Stiven Šboski. Krenula sam da je otvorim, ali me je Bart uhvatio za ruku i rekao: "Nemoj sada." Klimnula sam glavom, a onda sam ih sve zagrlila. Osetila sam se prelepo, i stvarno srećno. Došlo mi je da zaplačem. Ozbiljno mi se plakalo.

"Sve vas mnogo volim", rekla sam. "Ozbiljnom. Znam da se vi", pogledala sam u mamu i tatu, "mnogo svađate, i ponekad sam stvarno ljuta na vas, ali vas mnogo i volim."

Mami su oči zasuzile. "Izvini, mama."

"Ema", rekao je tata. "Ja i tvoja mama se mnogo svađamo, ali se zato i mnogo volimo." Mama je tad pukla. Počela je da plače, a ja sam opet zamrzela sebe jer je plakala zbog mene.

Tata ju je zagrlio, a ja sam samo stajala tu, sa ogrlicom na vratom i knjigom u ruci. Pogledala sam Barta. Osmehnuo mi se kao da sam uradila neko predobro delo.

"Dobro", rekla je mama. "Danas niko neće biti tužan." Obrisala je suze. "Idem da nam isečem tortu."

***

Otišla sam u sobu i sela na krevet. Uzela sam knjigu koju mi je Bart poklonio i otvorila je. Na prvoj strani pisalo je:

Da shvatiš da si beskonačna.
Bart

Odmah sam počela da je čitam.

***

Mama me je pozvala da dođem, pošto je Ina donela svoje iznenađenje. Ušla sam u dnevnu sobu i imala sam šta i da vidim. Ispred mene se našla moja najbolja drugarica i u rukama je nosila zlatnog retrivera. 'Ladno.

"Srećan rođendan, Emice", kriknula je. "Vidi šta sam ti donela!"

"Kako je sladak!", rekla sam i uzela ga.

"Slatka, ustvari. Žensko je."

"Kako si slatka!", uzviknula sam. "Kako ćemo da te zovemo?"

''Hm, Leksi?", predložila je Ina.

"Leksi? Da, liči mi na Leksi. Slatko ime za slatku kucu."

Pogledala sam Inu. "Preslatka je, Ina, hvala ti puno," rekla sam i zagrlila je.

"Znala sam da će ti se dopasti."

Otišle smo u moju sobu, jele smo, pokazala sam joj ogrlicu i knjigu i raspričale smo se čak više nego obično.

"Divna kuca", rekla je mama. Svi su se veoma iznenadili kada su je videli.

"Stvarno jeste", složio se Bart, mazeći Leksi.

"Kako reče da se zove, Ema?", pitao je tata.

"Leksi."

Ema...

Čula sam nečiji glas. Učinilo mi se da je Majlsov. Ali, kako je to bilo moguće? I zašto ga ostali ne čuju? Verovatno zato što je u mojoj glavi.

Ema...

"Izvinite", rekla sam. "Idem u sobu da uzmem nešto."

U dnevnoj se muzika nije čula, ali kako sam se približavala svojoj sobi, bila je sve glasnija. Stvarno sam se uplašila. Očekivala sam neku devojčicu kako stoji nasred moje sobe obučena u haljinu za sahranu, sa krupnim loknama kako peva. Previše gledam filmove.

Otvorila sam vrata svoje sobe i začula se pesma:

Little, do you know
All my mistakes are
Slowly drowning me
Little, do you know
I'm trying to make it
Better, piece by piece...

Ostala sam bez daha. Zato me je zvao.

Na krevetu sam zatekla papir na kom je pisalo:

Srećan rođendan.
Volim te.
Ništa ti se neće dogoditi.
Zauvek ću te čuvati.

Majls.

Plakalo mi se ceo dan, ali ovo je bila kap koja je prelila čašu.

Pesma se završila i ponovo počela, a ja sam plakala i ležala na krevetu. Rekao je da me voli, trebala sam da se radujem, a ja sam plakala.

Volim i ja tebe, Majlse.

Poruku sam sačuvala i stavila u fioku.

》》》》》》》》》》》》》》》
Komentarišite i kliknite VOTE