Kad padne mrak (NEMOJ DA ZASPIŠ)

Nemoj da zaspiš: #24

"Da li duhovi treba da budu zastrašujući? Možda oni ulivaju utehu, kao dodir dobro poznate ruke."

                   Rejčel Klajn, Leptirica

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

Razmišljanje o senkama me je umaralo. Apsolutno niko nije hteo da mi pomogne, pa sam odustala. Možda će mi vreme reći, možda ne. Koga je briga.

Uzela sam Leksi u ruke i otišla do dnevne sobe gde je Bart radio nešto. "Došle smo da te posetimo", rekla sam podižući Leksi.

On se nasmejao. "Drago mi je, sedite."

"Zahvaljujemo", rekla sam sa osmehom i sela. Leksi je tražila da je mazim u krilu. "Šta radiš?"

"Posao", rekao je. "Ništa bitno."

"Oh", rekla sam. Moja odluka da ne postanem kraljica tame je bila najbolja odluka koju sam mogla da donesem. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog Barta. Pomisao da ne budem s njim je nešto užasno.

"Jesi li htela nešto?", pitao me je.

"Ne", rekla sam mazeći Leksi. "Hoćeš li biti slobodan večeras?"

"Mislim da hoću."

"Biće premijera na tv jednog filma, pa bih volela da ga gledamo zajedno", rekla sam. "Ako imaš slobodnog vremena, naravno."

"Za tebe uvek imam slobodnog vremena."

"Super onda! Ja ću pripremiti sve!", skočila sam.

Spremila sam kokice i sok i još puno grickalica. Kao da sam time pokušala da mu se izvinim za to što sam čak i razmišljala o odlasku. Mada on to nije znao. Ne znam kako bi reagovao da je znao.

***

Ni traga ni glasa od Majlsa i Gabrijele. Već danima. A moja glad se smanjila. Uspešno izdržavam jednu noć bez izlaženja.

Je l' to kraj? Da li će moja moć tek tako nestati? Kako da se osećam sada?

Ne želim da se to desi.

Hoću li videti ponovo Majlsa? Smem li da kažem da se nadam? Smem li to uopšte da pomislim?

Naravno da ne.

Osoba koja ti je uništila život i koja je ubila tvoju najbolju drugaricu ne zaslužuje ništa osim čiste mržnje. Nažalost, ja nisam mogla samo da ga mrzim.

Jesam ga mrzela, ali u isto vreme i volela. Znam da to nema smisla. Volela bih da pričam sa nekim. Da me neko sasluša. Ali niko mi ne bi verovao a i verovatno bi me proglasili ludom.

Volim te, Ema...

Povremeno slušam njegov glas. Kao i Gabrijelin. Ali oni nikada nisu tu. Slušam Majlsa kako šapuće da me voli i kako se izvinjava. Ali nikada ga ne vidim. On ne dolazi više... Više ga ne viđam noću.

Više nemam onaj strah i nadu kad padne mrak.

Više nema senki.

Više nema ničega.

Je l' on bio tu? Da li je Majls stvaran?

Da li je to samo san?

Više ne mogu da razlikujem san i javu. Sve postaje isto, mutno. Nema više tame i svetla, crnog i belog.

Postaje teško.

Postaje naporno.

Sama sam.

Možda jednom ugledam svetlo.

Možda konačno sve bude u redu.

Možda konačno, posle toliko vremena, mogu mirno da zaspim.

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

ZDRAVO LJUDI!

Imam jednu vest za vas! Ovo je predzadnji nastavak za ovu priču.

Ne znam za vas, ali meni je žao. Iako ne izgleda tako, ovaj nastavak je VEOMA VAŽAN za nastavak koji sledi, a saznaćete i zašto ako pažljivo čitate.

Nadam se da ste zadovoljni pričom, vaše mišljenje podelite sa mnom u komentarima!

Volim vas i ljubim 💖