Kad padne mrak (NEMOJ DA ZASPIŠ)

#10

"Različitost nije začin života. To je majka uništenja.
Osobenost nije znak slobode. To je esencija propasti."

                          Din Kunc, Ulica Senki broj 77

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

"Majlse", prošaputala sam, nadajući se da će me čuti u svojim mislima. Vikala bih, ali Bart će me čuti. Ne mogu da verujem. Prvi put da se senka pojavila pred nekim drugim. Može li Bart da je vidi? Šta će reći?

"Majlse, molim te, pojavi se, molim te, potreban si mi", šaputala sam.

"Gde su?", pitao je. Pojavio se iza mene.

"U dnevnoj sobi", rekla sam, više se i ne plašivši njegovih iznenadnih pojavljivanja. "Bart je tamo."

"Dovedi ga ovamo", rekao je Majls.

"Šta?"

"Dovedi ovamo tvog strica", ponovio je.

"Šta da mu kažem?"

"Smisli nešto. On može da ih vidi."

"Bart može da vidi senke? Kako?", pitala sam a on je odmahnuo glavom. "Nemamo vremena sada", rekao je. "Sve ću ti objasniti kasnije."

Uzdahnula sam. Kada sam stavila ruku na kvaku, njega više nije bilo u sobi.

"Bart, treba mi pomoć", rekla sam ušavši u dnevnu sobu. Trudila sam se da izgledam i zvučim što prirodnije, iako su mi ruke drhtale.

"Šta?", rekao je malo ošamućeno. O, bože, video ju je. Video je senku. Postao je nervozan.

"Prozor...ne mogu da ga zatvorim", promrsila sam.

"Zašto si ga otvarala?"

"Bilo je zagušljivo", rekla sam gledajući senku na zidu. Pažljivo se kretala, razdvajajući se na dve senke. "Možeš li da pogledaš?"

"Mogu." Ustao je i pažljivo me pogledao. Zna, zna sve. A zna me tako dobro da je odmah shvatio da mi je situacija veoma poznata. Brzo će shvatiti da je sa prozorom sve u redu. Kako sam glup razlog dala, užas.

Bart je zatvorio vrata moje sobe. Sekund nakon toga pojavio se Majls.

"Zadržaće se tamo", rekao je, pokazujući na moju sobu. Verovatno je namerno pokvario prozor. Okrenuo se ka senkama i uhvatio jednu. Da, uhvatio je senku. Nije mi jasno kako.

Senka je par trenutaka ležala na njegovom dlanu, a onda se desilo nešto. Izgledalo je kao da ju je upio. Ona je utonula u njegovu ruku. Posle je uzeo i drugu i ponovio postupak.

"Kako si to izveo?", pitala sam ga. Stavio mi je prst na usne. "Sada će ti se vratiti stric. Objasniću ti sve kasnije. Nemoj da zaspiš." Onda je samo nestao.

Začula su se vrata i koraci.

"Popravio sam", rekao je Bart. Bila sam u pravu. "Nije mi jasno šta si uradila pa se onako raspao."

"Hvala ti", rekla sam i zagrlila ga. Često sam grlila Barta. Više nego što grlim rođenu majku.

Brava je škljocnula što je značilo da su mama i tata stigli.

"Šta se vi tu grlite?", upitala je mama s blagim osmehom. I na njoj i na tati se videlo da su umorni.

"Onako", rekla sam. "Kako je teta Rakel?"

"Stabilizovano", odgovorio je moj otac.

"Drago mi je zbog toga", dodao je Bart.

"A kako je vama bilo?", pitali su.