Kad padne mrak (NEMOJ DA ZASPIŠ)

#20

"Ja sam graditelj sopstvene nesreće."
Tes Geritsen, Klub Mefisto
➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

"Well, you don't know fuck about my family."
Marina & the Diamonds - Seventeen

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

Bart je pričao s mojim roditeljima. Iskreno, ne znam kako je to prošlo, nije hteo da mi ispriča detalje, ali izgleda da je moj zahtev uvažen. Što znači da sam od septembra u drugoj školi.

"Zašto ne želiš da mi ispričaš? Ljutili su se, je l' da? Naravno, oni se uvek ljute", nisam prestajala da pričam dok me nije ućutkao.

"Prekini, i ne, nisu se ljutili."

"Dobro."

Onda sam ja pričala s njima. I uglavnom im ponovila sve ono što im je i Bart rekao.

"Jesi li sigurna, Ema?"

"Dušo, znamo da će ti biti lakše, ali razmisli ponovo."

"Da li stvarno to želiš?"

Posle gomilu stavki za i protiv, i posle višesatnih pregovora, uspela sam da ih ubedim da je najbolje za mene da promenim školu. Tako da je to sređeno.

Nedelje su se vukle ko puž po putu a meni je bilo nemilosrdno dosadno. Nisam želela da ostajem sama u sobi jer ostati sam sa svojim mislila znači borba, a to mi nije trebalo. Ali, takođe je bilo zamorno sedeti celog dana s njima i slušati tako obične i prizemske razgovore o politici i hrani. Mislim, je l' ti ljudi ne shvataju da to nije sve u životu? Jeste bitno, ali ne i najvažnije. Bilo mi je muka od toga.

"Mogu li da izađem negde večeras?", pitala sam ih i bolje da nisam. Tri para očiju se okrenulo ka meni i pogledalo me u stilu "ŠTA SE KOG ĐAVOLA DEŠAVA S EMOM?"

"S kim?", pitala je mama.

Ćao, društveni životu. "Sama."

"I šta ćeš da radiš sama tamo?"

"Ne znam. Ne mogu da sedim ovde sa vama. Dosadno je."

"Bolje ne", rekla je mama.

"Ema," nastavio je tata. "Mislimo da je ipak bolje da neko vreme ostaneš kući. Znaš, to je za tvoje dobro."

Trepnula sam. "Ne idem tamo da koljem ljude, nadam se da vam je to jasno?"

Bart se osmehnuo, ali se trudio da to sakrije.

"Znamo, ali, kad dođeš kući, moći češ da izlaziš."

"Obećavamo", rekla je mama.

Ostatak večeri sam provela ispred televizora.

***

Došao je dan kada smo krenuli kući. Da, baš je rano.

To je zato što su moji roditelji imali neke obaveze a nisu želeli da me izgube iz vidika.

"Bart bi me imao na vidiku", rekla sam dok sam besno strpala torbu u auto.

"Neću da se raspravljam s tobom, Ema", rekla je mama.

"Ali, zar baš moram da idem?"

"Da."

Stavila sam i svoj ranac unutra i okrenula se da se pozdravim s Bartom.

"Doći ćeš kod nas, zar ne?", pitala sam ga i zagrlila.

"Naravno, čim dobijem malo slobodnog vremena", rekao je i poljubio me u obraz. Slobodnog vremena. Dođavola.

Ušla sam u auto i sačekala i njih da se pozdrave.

Stavila sam slušalice i sve dok nismo stigli ih nisam skinula.

Onda sam, zajedno s torbama, slušalicama i Leksi ušla u sobu i tamo ostala do večeri.

"Ja sam kriva?!", neko je vikao. Ko to, dođavola, viče?

"Da, ti. Rekao je da je zbog nas Ema depresivna."

"O bože!", nasmejala se histerično. "Pa, ne znam ko od nas mora da započne svaku raspravu!"

O, ne. Dođavola, dođavola...

Stavila sam jastuk preko glave. O bože, ne...

"Kada bi ti malo snizio svoj ton i kada bi bar jednom u životu bio muško, možda bismo i mogli da budemo srećni!"

Tras.

Suze su mi krenule, a kolena počela da drhte. Nešto je udario. O, bože, samo da nije nju udario, molim te. Zvučalo je kao da je udario u drvo. Da, sigurno je to.

Leksi je spavala kod mog kreveta. Gledala sam je kako je skroz mirna. Volela bih da sam pas.

"Tu smo, gde smo," rekao je moj otac. "Možda je najbolje da okončamo sve ovo."

Ne, ne, ne....

Sa rukama preko ušiju, izašla sam iz sobe, pa i iz kuće. Napolju je bilo toplo, pa sam se nekako našla na terenu gde smo ja i Ina ponekad dolazile da gledamo fudbalske utakmice, a neretko i samo da bi se zezale.

Malo dalje od terena su bile ljuljaške i klackalice za decu, pa sam sela na jednu ljuljašku.

Čula sam korake iza sebe i uplašila se. Ne znam zašto se tako brzo uplašim. Verovatno su senke odradile svoje.

"Majlse?", upitala sam u neverici.

"Ja sam", rekao je i seo na ljuljašku pored mene.

"Dugo te nisam videla." To je tačno, nije dolazio zadnjih noći kod Barta.

"Izvini", rekao je.

"Jesi li dobro?", pitala sam ga. Izgledao je prilično bledo na mesečini.

"To bih ja trebao tebe da pitam." Pogledao me je. "Je l' sve u redu s tobom?"

Klimnula sam glavom. "Otprilike. I dalje mi mnogo nedostaje."

"To je normalno. Ali, vremenom će izbledeti. Neće nestati, ali će izbledeti."

"Jesi li izgubio nekad nekog koga si zaista voleo?"

"Da", rekao je posle male pauze. "Da, razumem te."

"Kad sam bila mala, umrla mi je baka", rekla sam. "Ali, tada sam bila mala i nisam razumela ništa."

"To ostavlja tragove kad porasteš. Govorim ti iz iskustva."

"Opet su se svađali", rekla sam. "Tačnije, svađaju se. Tako sam ih ostavila. Ni ne znaju da sam ovde."

"Opet je u pitanju sitnica?"

"U pitanju sam ja. Moj otac okrivljuje mamu što sam ja "depresivna". Tako im je, navodno rekao Bartlomeo." Udahnula sam. "Raspravljali su se i on je... odjednom je udario u nešto. Pomislila sam da nije udario nju, ali više zvučalo kao u neko drvo."

"Nisi smela da ih ostaviš same, Ema", rekao je, mrtav ozbiljan.

"Mislim da hoće da se razvedu."

"Možda je tako bolje."

"Jeste bolje. Bilo bi mnogo bolje."

Nismo dugo pričali, ali ja sam osetila da moram da odem kući. Uspaničila sam se. Kad sam ustala s ljuljaške, stala sam ispred njega i poljubila ga. A onda otišla. I nisam se okrenula.

"Videćemo se kad padne mrak", rekla sam.

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖
▶VOTE&COMM◀